Писмено израђене одлуке Прекршајног апелационог суда са списима вођеног првостепеног прекршајног поступка достављају се Одељењу судске праксе у седишту Суда, сем одлука у којима прети застарелост вођења прекршајног поступка до 30 дана и одлука донетих на основу члана 308. Закона о прекршајима које ће се предгледати у оном делу Одељења судске праксе коме предмет припада.
Одељење судске праксе је овлашћено да, приликом прегледа предмета води рачуна искључиво о томе да се поступање у истим или сличним предметима уједначи, да се у том циљу заузимају правна схватања, као и да се ревидирају већ заузета правна схватања.
У односу на поједина питања која се тичу уједначеног поступања судија у суду на захтев Одељења судске праксе ће се одредити гласање на седницама седишта, односно одељења Суда. Уколико се на појединачним седницама одељења, односно седишта и то простом већином гласова оцени да заузимање правног схватања на седници свих судија није потребно већински одговор који представља збир свих гласова судија Суда ће се сматрати обавезујућим мишљењем по коме ће се убудуће поступати. Уколико судије једног дела (седишта или одељења) Суда сматрају да о постављеном питању треба да се заузме правно схватање исто ће бити стављено на дневни ред следеће седнице свих судија.
Заузета правна схватања ће, на основу налога председника Одељења судске праксе, бити објављена на web страници суда.
Судије Одељења судске праксе дужне су да:
организују прегледање свих предмета који су достављени у Одељење судске праксе;
обезбеде да се предмети прегледају до следеће седнице Одељења;
ако Одељење судске праксе сматра да је веће одступило од праксе Суда врате предмет већу са писаном образложеном примедбом у року од 7 дана од дана пријема предмета у Одељење судске праксе;
уколико Одељење судске праксе утврди да о истом правном питању постоји другачија одлука која је изашла из суда задрже предмет док се о спорном питању не изјасне судије Суда на седницама седишта и одељења, водећи рачуна при томе о роковима застарелости прекршајног гоњења;
спорна питања која се у другостепеном поступку појаве доставе у све делове Суда (седиште и одељења) ради давања мишљења свих судија и гласање по истима;
питања која су постављена од стране првостепених прекршајних судова доставе у све делове суда ради давања одговора, о чему се гласа на седницама седишта, односно одељења Суда;
организују да одговори на питања из претходне тачке Програма која су од значаја за уједначавање судске праксе буду објављена на web страници суда;
припремају спорна питања за седницу свих судија, формирају предлог правног схватања и исти образложе.
Судије Одељења судске праксе дужне су да:
савесно прегледају предмете и када примете одступање од праксе суда, односно од заузетих правних схватања или обавезујућих мишљења, на то укажу судији судске праксе из свог дела суда;
ставе своје иницијале на предмет који су прегледали;
воде регистар одлука Европског суда за људска права, Уставног суда и Врховног касационог суда;
воде регистар правних схватања суда, као и остале регистре који су предвиђени судским пословником.
Оштећеном као подносиоцу захтева за покретање прекршајног поступка припада право на накнаду трошкова за састав захтева од стране пуномоћника-адвоката у поступку који је окончан обуставом због застарелости, осим уколико се одуговлачење поступка може приписати оштећеном у кривицу.
(Правно схватање са одвојених седница у 2018. години)
Представник окривљеног правног лица у прекршајном поступку може бити свако лице које има писано овлашћење за заступање окривљеног правног лица, осим адвоката који има својство браниоца у том поступку и лица која су побројана у члану 123. ст. 1 и 2 Закона о прекршајима.
(Правно схватање са одвојених седница у 2018. години)
Поступање противно одредби члана 62 Закона о прекршајима представља прекршај за који се изриче санкција прописана за прекршај из чијег извршења је изречена мера забране приступа оштећеном, објектима или месту извршења прекршаја.
(Правно схватање са одвојених седница у 2016. години)
Да ли блокада рачуна предузетника искључује његову одговорност за прекршај чије је битно обележје плаћање обавеза?
Блокада рачуна предузетника искључује његову одговорност за прекршај чије је битно обележје плаћање обавеза.
Физичка лица која обављају делатност ради стицања добити (предузетници) дужна су да воде средства и врше плаћања преко рачуна отвореног у банци. Блокада рачуна онемогућава предузетника да измирује своје обавезе и представља основ за искључење одговорности уколико се приложи доказ да се период неликвидности поклапа са временом извршења прекршаја. На искључење одговорности у датој ситуацији не утиче чињеница да предузетник за све обавезе настале у вези са обављањем делатности одговара целокупном својом имовином (на личној имовини предузетника, уколико је има, врши се наплата обавеза насталих у вези са обављањем делатности тек у поступку принудног извршења). Овакво схватање је заузето да би се предузетници као привредни субјекти изједначили са привредним друштвима.
(Трећа седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 30.11.2017. године)
Да ли постоји прекршајна одговорност правног и одговорног лица у случају непрекидне блокаде жиро рачуна правног лица?
Блокада жиро рачуна правног лица представља основ за искључење одговорности за прекршај чије се битно обележје састоји у плаћању обавеза, али у списима предмета мора да постоји доказ односно од одељења за принудну наплату Народне банке Србије је потребно прибавити податке о периодима неликвидности правног лица у односу на време извршења прекршаја.
(Прва седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 25.03.2011. године)
Да ли је подручна полицијска станица дужна да против кажњеног који прекрши заштитну меру забране присуствовања спортским приредбама поднесе захтев за покретање прекршајног поступка или је довољно да о томе само дописом обавести суд?
Да би се примениле одредбе чл. 63. ст. 4. Закона о прекршајима потребно је да полиција поднесе захтев за покретање прекршајног поступка и да се затим утврди да ли је окривљени прекршио забрану присуствовања одређеним спортским приредбама, односно да није извршио обавезу из чл. 63. ст. 1. Закона о прекршајима (захтев полиције ће имати статус било код другог захтева за покретање прекршајног поступка и тај ће се поступак водити као редовни).
Одредбом чл. 63. ст. 1. Закона о прекршајима предвиђена је заштитна мера забране присуствовања одређеним спортским приредбама која се састоји у обавези учиниоца прекршаја да се непосредно пре почетка времена одржавања одређених спортских приредби лично јави службеном лицу у подручној полицијској управи, односно полицијској станици на подручју на којем се учинилац прекршаја затекао и да борави у њиховим просторијама за време одржавања спортске приредбе. Ставом 2. истог члана је прописано да ова заштитна мера може бити изречена у трајању од једне године до осам година. На основу ст. 4. истог члана Закона о прекршајима прописано је да се кажњени санкционише казном затвора од тридесет до шездесет дана уколико не изврши обавезу предвиђену правоснажном пресудом којом је изречена ова заштитна мера, из чега произилази да је наведена радња прописана као прекршај. Да је реч о посебном прекршајном делу произилази и из одредаба чл. 3. и 4. Закона о прекршајима који прописују да дело мора бити прописано законом или на закону заснованом пропису, као и да садржи чињенични опис дела и запрећену прекршајну санкцију. Из конципиране заштитне мере произилази да пресуда прекршајног суда садржи одређене обавезе за учиниоца прекршаја у погледу забране присуствовања прецизираној врсти спортске приредбе, а то су да се непосредно пре њиховог одржавања јавља надлежном службеном лицу ради боравка у просторијама надлежне полицијске станице док спортска приредба траје. Такође, потребно је имати у виду и то да ли је критичном приликом још важила, односно трајала предметна заштитна мера. Дакле, правоснажном пресудом предвиђа се начин извршења ове мере, а уколико се не поступи по тој обавези предвиђа се казна затвора кажњеном у распону од тридесет до шездесет дана. То практично значи да се мора поднети захтев за покретање прекршајног поступка како би се у прекршајном поступку, по правилима доказивања, поуздано утврдило да ли је критичном приликом заиста дошло до повреде изречене заштитне мере, имајући у виду сваки конкретан случај. Такође, да би се кажњеном изрекла казна затвора у одређеном трајању морају се, у складу са чл. 42. Закона о прекршајима утврдити околности које утичу да казна буде већа или мања, односно одмерити адекватна законска казна, а што није могуће уколико се не води прекршајни поступак.
(Трећа седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 14.10.2016. године)
Када је захтев за покретање прекршајног поступка поднет против једног лица у коме се стичу својства предузетника и возача (физичког лица), да ли исто лице може бити кажњено по оба основа?
Уколико је захтев за покретање прекршајног поступка поднет против једног лица са једним чињеничним описом из којег произилазе правна обележја прекршаја за предузетника и правна обележја прекршаја за физичко лице, не може исто лице за исто дело бити два пута кажњено.
Код прекршаја из области Закона о безбедности саобраћаја на путевима су чести случајеви да се захтев за покретање прекршајног поступка поднесе против истог лица у својству предузетника и возача (пример: члан 328. став 2. тачка 35. и члан 331. став 1. тачка 80. Закона о безбедности саобраћаја на путевима). Без обзира што су у питању две квалификације, код једног чињеничног описа и једног лица као учиниоца прекршаја, исто не може бити кажњено два пута за исто дело, имајући у виду одредбе члана 8. став 1. Закона о прекршајима.
(Друга седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 05.07.2012. године)
Када је материјалним прописом прописан само максимални износ новчане казне, да ли се приликом изрицања казне суд мора придржавати граница законске мере новчане казне из члана 35. Закона о прекршајима?
У ситуацији када је прописом новчана казна прописана "до", односно када је прописана само максимална новчана казна, приликом изрицања исте суд је у обавези да се придржава граница законске мере новчане казне из члана 35. Закона о прекршајима.
Чланом 35. Закона о прекршајима је прописан општи минимум и максимум новчаних казни за прекршаје. У ситуацији када прописом није предвиђен посебан минимум новчане казне већ само посебан максимум (Закон о јавном реду и миру, Закон о личној карти и др.) суд не може изрећи новчану казну испод општег минимума из члана 35. Закона о прекршајима. Аналогно томе се и код ублажавања прописане новчане казне сходно члану 40. Закона о прекршајима казна не може изрећи испод најмање законске мере те врсте казне. Уколико је прописом предвиђен посебан минимум казне који је испод општег минимума новчане казне из члана 35. Закона о прекршајима, казна се може изрећи у распону прописане новчане казне тим посебним прописом.
(Друга седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 05.07.2012. године)
Приликом оцене да ли је закон који је почео да се примењује након извршеног прекршаја блажи за учиниоца потребно је да се посматра пропис у целини у смислу санкција које су запрећене за тај прекршај, у конкретном случају.
(Друга седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 07.07.2011. године)
Уколико је казненом одредбом санкционисано поступање противно више материјално-правних одредаба, ненавођење материјално-правне одредбе у изреци пресуде, може изреку чинити неразумљивом. Уколико је казненом одредбом санкционисано поступање противно једној материјално-правној одредби, у образложењу пресуде би требало навести које су материјалне одредбе повређене.
(Друга седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 07.07.2011. године)
Како изрицати новчане казне и ублажавати исте када није прописан одређени минимални износ, а да не буду повређене одредбе члана 35. став 1. Закона о прекршајима?
Новчане казне се изричу применом материјалног прописа којим је прекршај предвиђен, а ублажавају у складу са одредбама члана 40. (сада, на дан 22.04.2024., члана 43.) Закона о прекршајима, до законског минимума који је прописан чланом 35. став 1. (сада, на дан 22.04.2024., члана 39. став 1.) Закона о прекршајима.
(Прва седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 25.03.2011. године)
Када је прекршајни поступак покренут против правног лица и одговорног лица у правном лицу, уколико се прекршајни поступак обустави против одговорног лица, да ли постоји одговорност правног лица и да ли се доноси одлука о кажњавању правног лица?
Правно лице се може казнити и када је прекршајни поступак у односу на тужено одговорно лице из било ког разлога обустављен (или се исто лице ослобађа кривице) под условом да је у току поступка утврђено друго лице чијом је радњом или пропуштањем дужног надзора учињен прекршај, а које је било овлашћено да поступа у име правног лица, те је ове чињенице неопходно навести у разлозима пресуде, јер исте представљају основ прекршајне одговорности окривљеног правног лица.
Имајући у виду одредбе члана 17. став 2. ранијег Закона о прекршајима и одредбу члана 17. став 4. сада важећег Закона о прекршајима којом је предвиђено да је правно лице одговорно за прекршај учињен скривљено предузетом радњом или пропуштањем дужног надзора од стране органа управљања или одговорног лица или скривљеном радњом другог лица које је у време извршења прекршаја било овлашћено да поступа у име правног лица, то је потребно у току прекршајног поступка утврдити идентитет лица чијом је радњом или пропуштањем дужног надзора учињен прекршај, како би се правно лице могло огласити одговорним за учињени прекршај.
(Трећа седница свих судија Вишег прекршајног суда, Крагујевац, 18.05.2010. године)
Уз примену чл..53а ст.1. Закона о превозу у друмском саобраћају изрећи ће се заштитна мера одузимања возила, те одузети возило од учиниоца прекршаја и у случају када то лице није власник возила, имајући у виду да је заштитна мера одузимања предмета прописана ст.2 чл.53. Закона о превозу у друмском саобраћају као обавезна, а у складу са одредбом чл.48. ст.5. ЗОП-а, с тим да судија који води првостепени поступак утврђује власништво над возилом које ће бити одузето као предмет извршења прекршаја имајући у виду да је одредбом чл.219. ст.3. ЗОП-а прописано да се у изреци пресуде када се истом изриче заштитна мера одузимања предмета, а с обзиром на одредбу чл.296. ст.6. истог Закона којом је прописано да ако продати предмети нису својина учиниоца прекршаја, новчани износ се предаје лицу чија су својина ти предмети.
(Друга седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 22.03.2010. године)
Суд не чини битну повреду оредаба прекршајног поступка уколико осуђујућу пресуду занива само на признању окривљеног, а притом не постоји сумња у истинитост признања, признање је потпуно, није противречно, није нејасно, нити је у супротности са другим доказима.
(Правно схватање са одвојених седница у 2020. години)
Учиниоцу прекршаја не припадају трошкови поступка у ситуацији када је захтев за судско одлучивање одбачен из разлога скривљених од стране издаваоца прекршајног налога.
(Правно схватање са одвојених седница у 2020. години)
Да ли се бенефиција придруживања из члана 277. Закона о прекршајима, примењује у сваком случају, односно и у случају када један од саокривљених изјави жалбу на осуђујућу пресуду након што је наступила апсолутна застарелост прекршајног гоњења, а други саокривљени су уредно примили пресуду и на исту нису изјавили жалбу, а при томе им је рок за изјављивање жалбе истекао пре наступања апсолутне застарелости прекршајног гоњења?
Бенефиција придруживања из члана 277. Закона о прекршајима примењује се у сваком случају у ситуацијама када се прекршајни поступак води против више саокривљених, с обзиром да одлука може бити снабдевена само једном клаузулом правноснажности, а иста постаје правноснажна када истекне рок за жалбу саокривљеном коме је одлука уручена последњем, односно када другостепени суд одлучи о жалби.
Наведено произилази из члана 277. Закона о прекршајима којим је прописано: "Када другостепени прекршајни суд поводом ма чије жалбе изјављене против одлуке утврди да су разлози због којих је донео пресуду или решење у корист окривљеног корисни и за којег од саокривљених који није изјавио жалбу или није изјавио жалбу у том правцу, поступаће по службеној дужности као да таква жалба постоји". Ова одредба садржи правило о погодности придруживања (beneficium cohaesionis), које треба да спречи да се према саокривљенима по истој правној ствари, који одговарају у истом поступку и чија правна ситуација је иста, различито поступа у жалбеном поступку. Напомена: Поводом овог спорног питања затражили смо одговор од Врховног касационог суда на питање које је гласило: Да ли примену института из одредбе члана 277. Закона о прекршајима, у случају наступања застарелости прекршајног поступка треба апсолутно условљавати правним дејством правноснажности одлуке у односу на саокривљене који се нису жалили, односно зависно од тога да ли је застарелост одлуке наступила пре или после истека рока за жалбу? Кривично одељење Врховног касационог суда је дана 25.12.2017. године заузело став по наведеном питању, који гласи: Примена института из одредбе члана 277. Закона о прекршајима није условљена правноснажношћу одлуке у односу на саокривљеног који се није жалио (у овом смислу Кривично одељење Врховног касационог суда остало је при ставу израженом у одлуци Прзз.53/11 од 08.06.2012. године).
(Друга седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 01.07.2019. године)
На решење о прекиду прекршајног поступка жалба подносиоца захтева и жалба окривљеног нису дозвољене.
(Правно схватање са одвојених седница у 2019. години)
По захтеву браниоца окривљеног који има уредно пуномоћје неће бити досуђени трошкови (награда) за састав поднеска (писане одбране и др.) уколико поднесак не садржи потпис и печат браниоца, јер подносилац захтева није доказао да је поднесак написан уз стручну помоћ браниоца, имајући у виду да је чланом 29 став 5 Закона о адвокатури прописано да је адвокат дужан да на сваку исправу, допис или поднесак који је саставио стави свој потпис и печат.
(Правно схватање са одвојених седница у 2019. години)
Рокови од 6 месеци и 2 године прописани одредбама члана 61 Закона о Уставном суду су кумулативни рокови.
(Правно схватање са одвојених седница у 2019. години)
Рок од 2 године прописан чланом 61 став 2 Закона о Уставном суду, рачуна се од дана уручења појединачног акта (пресуде) до дана подношења предлога или иницијативе за покретање поступка оцењивања уставности.
(Правно схватање са одвојених седница у 2019. години)
По одвојеним захтевима за накнаду трошкова награде за састав писаних одбрана које су састављене од два или више бранилаца по уредним пуномоћјима датим од стране једног окривљеног, окривљеном припадају трошкови за састав једног поднеска – једне писане одбране уз стручну помоћ браниоца (Тарифни број 9 Адвокатске тарифе), јер је у питању једна одбрана у предмету, без обзира колико је бранилаца ангажовао.
(Правно схватање са одвојених седница у 2019. години)
Пресуда на коју није изјављена жалба не може постати правноснажна са датумом правноснажности након наступања застарелости за вођење прекршајног поступка.
(Правно схватање са одвојених седница у 2018. години)
Жалба на пресуду која је насловљена као пресуда о усвајању споразума о признању прекршаја је дозвољена уколико њена садржина у битном одступа од садржине закљученог споразума.
(Правно схватање са одвојених седница у 2018. години)
Другостепени суд ће одбацити законом недозвољену жалбу иако је странка у одлуци погрешно поучена да жалбу може изјавити у року који је суд навео. Ово из разлога што из грешке суда, која је у супротности са законом, не може да проистекне право странке јер би у супротном та странка била доведена у повољнији положај у односу на странке у другим поступцима.
(Правно схватање са одвојених седница у 2018. години)
Сходно одредби чл. 176 ст. 4. Закона о прекршајима суд може да наложи уређење чињеничног описа радње извршења из налога издаваоцу налога до момента покретања прекршајног поступка, после чега се налог не би могао уређивати.
(Правно схватање са одвојених седница у 2018. години)
Пријем захтева за покретање прекршајног поступка и његово завођење не представљају процесне радње надлежног суда предузете ради вођења прекршајног поступка које прекидају застарелост за покретање поступка.
(Правно схватање са одвојених седница у 2018. години)
Трошкови прекршајног поступка по овереном пуномоћју не могу бити досуђени, односно исплаћени трећем лицу.
(Правно схватање са одвојених седница у 2018. години)
Изрека пресуде којом се окривљени фудбалски клуб као гостујући и одговорно лице у њему оглашавају одговорним за прекршај из члана 21 став 1 тачка 18 Закона о спречавању насиља и недоличног понашања на спортским приредбама због повреде одредбе из члана 16 став 1 тачка 4 тог Закона, не мора да садржи конкретизацију мера које окривљени нису предузели да би била разумљива.
(Правно схватање са одвојених седница у 2017. години)
У ком случају се сматра да је за подношење захтева за покретање прекршајног поступка искључиво надлежан орган из члана 179. став 2. Закона о прекршајима?
За подношење захтева за покретање прекршајног поступка искључиво је надлежан орган из члана 179. став 2. Закона о прекршајима уколико је посебним законом одређен као подносилац.
Одредбама поједних посебних закона и других прописа одређени су органи који врше надзор над њиховим спровођењем, с тим што се не прописује који је орган надлежан за подношење захтева за покретање прекршајног поступка (нпр. Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја). У тој ситуацији оштећени јесте овлашћен на подношење захтева без обзира на активност органа који врши назор предузету у циљу прекршајног гоњења потенцијалног учиниоца. Међутим, уколико је посебним законом или другим прописом одређен орган овлашћен за подношење захтева (нпр. Закон о раду – члан 270.) оштећени захтев може поднети под условима из члана 180. став 3. Закона о прекршајима.
(Прва седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 29.01.2018. године)
Да ли је прекршајни суд стварно надлежан да води прекршајни поступак за прекршај за који је у моменту извршења законом била прописана казна у распону, а затим замењена казном у фиксном износу изменама тог закона до којих је дошло након извршења прекршаја?
Надлежност прекршајног суда за вођење поступка по поднетом захтеву за његово покретање одређује се према казни запрећеној за конкретну радњу у моменту извршења прекршаја.
За наведено правно схватање релевантна је одлука Уставног суда III У-9/2017 од 08.05.2017. године која је према члану 166. став 2. Устава Републике Србије општеобавезујућа, а по којој не постоји могућност накнадног издавања прекршајног налога за прекршај за који је у тренутку извршења била прописана казна у распону. Из наведеног разлога, а сходно одредбама Закона о прекршајима, за покретање и вођење прекршајног поступка по поднетом захтеву био би надлежан прекршајни суд, са изузетком прописаном у члану 100. став 2. Закона о прекршајима.
(Прва седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 29.01.2018. године)
Да ли окривљеном кога је у прекршајном поступку заступао адвокат обвезник пореза на додату вредност треба досудити трошкове за пружене адвокатске услуге увећане за износ пореза на додату вредност?
Окривљени са својством физичког лица кога је у прекршајном поступку заступао адвокат обвезник пореза на додату вредност, има право на накнаду трошкова на пружену адвокатску услугу, увећаних за износ пореза на додату вредност, под условом да уз захтев достави потврду о евиденцији у систему ПДВ као доказ.
Досадашњим одлукама како првостепеним тако и другостепеним условљавано је право на накнаду трошкова на пружену адвокатску услугу достављањем доказа у виду приложеног рачуна о чињеници да је приликом плаћања извршених адвокатских услуга окривљени платио трошкове увећане за износ пореза на додату вредност, при чему је био неспоран услов да уз захтев за накнаду трошкова пружи доказ у виду потврде да се налази у систему ПДВ, што је према напомени приликом заузимања тог правног схватања наведено да је грађанско одељење Врховног касационог суда на седници одржаној дана 05.07.2016.године усвојио такав правни став, а и да је Министарство финансија у вези наведеног питања изнео своје мишљење дана 12.06.2009.године и дана 10.05.2017.године. Међутим, у новијој судској пракси Врховног касационог суда израженој кроз одлуке Врховног касационог суда КЗЗ 1041/22 од 04.10.2022.године, Рев 354/20 од 04.03.2020.године и Рев 6068/21 од 18.11.2021.године, експлицитно проистиче сасвим другачији закључак базиран на одредбама Закона о порезу на додату вредност и Правилника о одређивању случајева у којима нема обавезе издавања рачуна и о рачунима код којих се могу изоставити поједини подаци, објављеног у ''Сл.гласнику РС'' бр. 123 од 28.12.2012.године, 86 од 14.10.2015.године, 52 од 06.07.2018.године, 94 од 27.12.2019.године, односно, Правилника о порезу на додату вредност објављеног у ''Сл.гласнику РС'' бр. 37/21 од 14.04.2021.године. Није спорно да је одредбом члана 13. Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката (''Сл.гласник РС'' бр. 121/12), односно истим чланом Тарифе објављене у ''Сл.гласнику РС'' бр. 43/23 од 26.05.2023.године, прописано да адвокат који је обвезник пореза на додату вредност има право додати припадајући пореза на додату вредност на извршени обрачун награде и трошкова. Надаље, сагласно члановима 3. и 8. Закона о порезу на додату вредност (''Сл.гласник РС'' бр. 84/04), адвокати се сматрају пореским обвезницима јер се послови и радње које предузимају у циљу пружања правне помоћи у оквиру бављења адвокатуром сматрају услугама пруженим уз накнаду и предмет су опорезивања порезом на додату вредност, док је чланом 42. тог Закона обвезник дужан да изда рачун за сваки промет добара и услуга, међутим, чланом 45. наведеног Закона прописано је да Министар ближе уређује у којим случајевима нема обавезе издавања рачуна или се могу изоставити поједини подаци у рачуну, односно предвидети додатна поједностављења у вези са издавањем рачуна. С тим у вези, Министар финансија и привреде је донео Правилник о одређивању случајева у којима нема обавезе издавања рачуна и о рачунима код којих се могу изоставити поједини подаци, који је објављен у ''Сл.гласнику РС'' бр. 123/12, а којим је прописао да обвезник пореза на додату вредност нема додатну обавезу да изда рачун из члана 42. Закона о порезу на додату вредност за промет добара и услуга физичким лицима, са изузетком предузетника, који нису обвезници пореза на додату вредност (члан 2. ст. 1. тач. 1.). Такође, Правилник о порезу на додату вредност (''Сл.гласник РС'' бр. 37/2021), прописује у члану 164. ст. 1. тач. 1. да обвезник ПДВ-а нема обавезу да изда рачун из члана 42. Закона, за промет добара и услуга физичким лицима са изузетком предузетника, који нису обвезници ПДВ-а, односно за промет за који се издаје фискални рачун у складу са прописима којима се уређује фискализација. Чланом 281. ст. 1. тач. 25. Правилника о порезу на додату вредност одређен је престанак важења Правилника о одређивању случајева у којима нема обавезе издавања рачуна и о рачунима код којих се могу изоставити поједини подаци. Према томе, бранилац окривљеног који је првостепеном прекршајном суду поднео захтев за доношење решења о трошковима са увећањем од 20%, с обзиром да је у систему обвезника ПДВ-а, у обавези је да приложи само потврду о евиденцији у систему ПДВ-а као доказ, што даље значи да му се не може поставити обавеза од стране суда да пружи и доказ у виду рачуна који је издао примаоцу услуга који је физичко лице, нити се од њега може захтевати да суду поднесе доказ да је у потпуности испунио своју пореску обавезу приликом наплате сваке обављене радње у конкретном предмету.
(Седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 26.12.2023. године)
Да ли апсолутна застарелост вођења прекршајног поступка наступа истог датума када је прекршај извршен или протеком онога дана последњег месеца, односно године, који по свом броју одговара дану када је рок отпочео?
Апсолутна застарелост вођења прекршајног поступка наступа истог датума када је прекршај извршен.
Одредбом чл. 84. ст. 7. Закона о прекршајима прописано је да покретање и вођење прекршајног поступка застарева у сваком случају када протекне два пута онолико времена колико се по закону тражи за застарелост (материјални рок). То значи да апсолутна застарелост наступа истог датума (у погледу дана и месеца) када се окривљеном ставља на терет извршење прекршаја, а застарелост почиње да тече онога дана када је радња учињена. Због тога се у конкретном случају приликом одлучивања о застарелости не може применити чл. 137. ст. 3. Закона о прекршајима јер су истим прописани процесни рокови (нпр. рокови за подношење захтева за покретање прекршајног поступка, жалбе, приговора итд.).
(Трећа седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 30.11.2017. године)
У предметима у којима првостепени суд није донео решење о покретању прекршајног поступка или исто не садржи све податке предвиђене чланом 185. Закона о прекршајима, а у међувремену је наступила застарелост за покретање прекршајног поступка, учињена је повреда материјалног права на штету окривљеног из члана 265. став 1. тачка 3. Закона о прекршајима.
Уколико првостепени суд није донео решење о покретању поступка (исто се не налази у списима предмета), услед чега је наступила застарелост права на покретање поступка, даљим вођењем поступка првостепени суд чини повреду материјалног права из члана 265. став 1. тачка 3 ЗОП-а на штету окривљеног. Са овом ситуацијом изједначава се и случај када се у списима предмета налази решење о покретању поступка које није попуњено, односно које не садржи све елементе прописане чланом 185. Закона о прекршајима. Тада се сматра да решења нема, па ако је наступила застарелост права на покретање поступка, а првостепени суд ипак поступак води, он такође чини повреду материјалног права из члана 265. став 1. тачка 3. ЗОП-а. Наиме, одредбом члана 185. став 1. Закона о прекршајима је прописано да ако суд не одбаци захтев за покретање прекршајног поступка донеће решење о покретању прекршајног поступка, а у ставу 2. да решење из става 1. овог члана садржи означење лица против кога се покреће прекршајни поступак и правну квалификацију прекршаја, па како се према одредби става 4. истог члана Закона о прекршајима поступак води само у погледу оног прекршаја и против оног окривљеног на које се односи решење о покретању прекршајног поступка, доношењем првостепене пресуде без претходно донетог решења које садржи све елементе предвиђене чланом 185. став 2. Закона о прекршајима првостепени суд чини повреду материјалног права на штету окривљеног предвиђену чланом 265. став 1. тачка 3. Закона о прекршајима на коју Прекршајни апелациони суд пази по службеној дужности.
(Прва седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 12.05.2017. године)
Да ли у изреци првостепеног решења донетог на основу члана 175. ставови 2. и 3. Закона о прекршајима, треба навести да је прекршајни налог коначан и извршан, и који је датум коначности и извршности прекршајног налога?
У изреци решења донетог на основу члана 175. ставови 2. и 3. Закона о прекршајима неопходно је навести датум коначности и извршности прекршајног налога, а то је дан када учинилац прекршаја више нема право да поднесе захтев за судско одлучивање (протек рока од осам дана од дана уручења прекршајног налога учиниоцу прекршаја, овде окривљеном).
Чланом 175. који носи наслов "Одустанак окривљеног од захтева за судско одлучивање" је прописано да окривљени који је поднео захтев за судско одлучивање може од тог захтева одустати најкасније на првом рочишту, да ће се сматрати да је од захтева одустао ако, иако уредно позван, не приступи првом рочишту нити свој изостанак оправда. Одустајање окривљеног од поднетог захтева се на овај начин изједначава са ситуациом када захтев за судско одлучивање уопште није ни поднет, због чега се као датум коначности и извршности прекршајног налога узима дан када је учинилац прекршаја изгубио право да поднесе захтев за судско одлучивање (најчешће девети дан од дана уручења прекршајног налога учиниоцу прекршаја). Како од дана коначности и извршности прекршајног налога почињу да теку рокови застарелости извршења прекршајног налога, то је неопходно да изрека првостепеног решења садржи овај датум, у противном би иста била неразумљива.
(Четврта седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 30.11.2016. године)
Који суд је месно надлежан у случају када се из чињеничног описа садржаног у поднетом захтеву за покретање прекршајног поступка се не може утврдити место извршења прекршаја (нпр.у ком месту се није придржавао одредаба о коришћењу дневног или неког другог одмора у току вожње за одређене дане)?
Када није познато место извршења прекршаја, прекршајни суд који је примио захтев за покретање прекршајног поступка, чим примети да није стварно и месно надлежан, у било којој фази поступка предмет уступа прекршајном суду у месту пребивалишта односно седишта окривљеног лица, као месно надлежном суду, сходно члану 104 став 1 Закона о прекршајима (супсидијарна месна надлежност).
Одредбом члана 104 став 1 Закона о прекршајима је прописано да ако није познато место извршења прекршаја, месно је надлежан суд на чијем подручју окривљени има пребивалиште или боравиште, односно седиште окривљеног правног лица уколико се важност прописа којим је прекршај одређен простире и на подручју на коме се налази његово пребивалиште или боравиште, односно седиште окривљеног правног лица. Одредбом члана 110 став 1 Закона о прекршајима је прописано да је суд дужан да по службеној дужности пази да ли решавање предмета спада у судску надлежност и на своју стварну и месну надлежност и чим примети да није надлежан, решењем се оглашава ненадлежним и без одлагања доставља предмет надлежном суду или другом надлежном органу. Сходно напред цитираним законским прописима, суд би требало да поступа искључиво по закону, без обзира да ли је прекршајни поступак покренут или не, као и без обзира на то да ли је суд изводио било коју процесну радњу или не. Прекршајни суд који је примио предмет у рад чим примети да није надлежан, решењем ће се огласити ненадлежним и без одлагања доставити предмет надлежном суду или другом надлежном органу.
(Друга седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 27.05.2016. године)
Како поступити по жалби изјављеној на решење о обустави прекршајног поступка услед наступања апсолутне застарелости, којим решењем није одлучено о привремено одузетим предметима?
Када је решењем прекршајног суда поступак обустављен услед наступања апсолутне застарелости, а истим решењем није одлучено о привремено одузетим предметима, по изјављеној жалби ће се решење о обустави услед застарелости потврдити а у ставу 2 другостепене одлуке ће се прекршајни суд обавезати да посебним решењем одлучи о привремено одузетим предметима.
После наступања апсолутне застарелости, а правилном применом одредаба прекршајног материјалног права (члан 235 став 1 тачка 3 "старог" Закона о прекршајима односно члан 265 став 1 тачка 3 "новог" Закона о прекршајима), нема даљег вођења прекршајног поступка већ се поступак против окривљеног за предметни прекршај мора обуставити. Уколико је првостепени суд обуставио поступак због наступања апсолутне застарелости а истим решењем није одлучио о привремено одузетим предметима, чиме није одлучио по захтеву у целости, што представља апсолутно битну повреду одредаба прекршајног поступка из члана 234 став 1 тачка 10 "старог" Закона о прекршајима односно члана 264 став 1 тачка 9 "новог" Закона о прекршајима, нема могућности укидања решења, о чему говори и одлука Врховног касационог суда КЗЗ Пр.8/2015 од 02.04.2015.године. Стога ће се по изјављеној жалби на решење о обустави прекршајног поступка због апсолутне застарелости а којим решењем није одлучено о привремено одузетим предметима, решење потврдити а у ставу 2 изреке другостепене одлуке обавезати да прекршајни суд посебним решењем одлучи о привремено одузетом предмету, с обзиром да је доношење посебног решења у надлежности првостепеног суда на које решење окривљени има право жалбе.
(Друга седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 30.04.2015. године)
Решење о одбачају захтева за покретање прекршајног поступка у изреци не мора да садржи чињенични опис прекршаја садржан у захтеву, али мора садржати довољно података за означавање захтева који се одбацује.
(Трећа седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 30.11.2011. године)
У ситуацији када првостепени суд осуди окривљеног за прекршај за који га је огласио кривим на затворску казну између осталог и због раније осуђиваности дужан је да претходно списима предмета здружи пресуде са клаузулом правноснажности, без обзира што у списима постоји извод из прекршајне евиденције, потписан и оверен печатом.
(Трећа седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 30.11.2011. године)
У ситуацији када је против лица поднет захтев за покретање прекршајног поступка за прекршај који је конзумиран кривичним делом уколико је јавни тужилац за то кривично дело одбацио кривичну пријаву на основу члана 236 ЗКП-а (осумњичени је испунио наложену обавезу) нема услова за прекршајно гоњење јер је окривљени ову обавезу испунио да се против њега не би водио поступак за радње које у себи садрже обележје и кривичног дела и прекршаја, а супротно поступање довело би осумњичене у правно несигурну ситуацију. Стога би одлука прекршајног суда требало да буде одбачај захтева за покретање прекршајног поступка на основу чл.159.ст.2.тач.6. Закона о прекршајима, а уколико је прекршајни поступак покренут тада би требало исти обуставити на основу чл.216.ст.2 Закона о прекршајима.
(Трећа седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 30.11.2011. године)
Утврђивање и описивање задобијених повреда у тучи у изреци првостепене пресуде, а које чињенични опис из захтева не садржи, представља одлучивање мимо захтева, а тиме и битну повреду одредаба прекршајног поступка из члана 234. став 1. тачка 11. (сада, на дан 22.04.2024., члана 264 став 1. тачка 10.) Закона о прекршајима.
(Друга седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 07.07.2011. године)
Ако је поступак покренут и вођен по захтеву за покретање прекршајног поступка за који је стварно надлежан Прекршајни суд уколико се у току поступка утврди да је у питању прекршај за који је стварно надлежан орган управе одлука ће се донети везано за чињенични опис садржан у захтеву (објективни идентитет).
(Друга седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 07.07.2011. године)
Уколико је након извршења прекршаја ступио на снагу закон који није блажи за учиниоца у одлуци се ова промена закона не констатује, осим када је наведено истакнуто у жалби, у ком случају се даје одговор на жалбени навод.
(Друга седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 07.07.2011. године)
Првостепена пресуда чији је саставни део постало решење о исправци којим нису исправљене само очигледне омашке у именима и бројевима, већ је суштински измењена одлука или разлози одлуке, захваћена је битном повредом одредаба прекршајног поступка из члана 234. став 1. тачка 15. (сада, на дан 22.04.2024., члана 264. члана 1. тачка 14.) Закона о прекршајима.
(Друга седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 07.07.2011. године)
Пресуда се може донети без испитивања окривљеног под следећим условима:
Потребно је да су кумулативно испуњена сва три наведена услова уз напомену да прекршајна пријава не може да буде доказ у прекршајном поступку јер је иста део оптужног акта.
(Друга седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 07.07.2011. године)
Да ли пресуда прекршајног суда треба да садржи облик виности?
С обзиром да је кривица битно обележје свих прекршаја, морају се у образложењу пресуде дати разлози о облику виности.
(Прва седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 25.03.2011. године)
Да ли окривљени и његов бранилац имају могућност да истакну захтев за трошкове до предузимања последње радње у поступку која претходи доношењу одлуке? Имајући у виду сходну примену одредаба кривичног поступка могло би се закључити да је закључење главног претреса у прекршајном поступку управо предузимање последње радње у поступку која претходи доношењу одлуке којим се окривљени оглашава кривим или ослобађа кривице или одлуке о обустави поступка, уз одредбе члана 28. и члана 30. Правилника о накнади трошкова у судским поступцима и члана 131. став 1., 2. и 4. Закона о прекршајима, те члана 138. истог, са позивањем на одредбе члана 194. став 1. и 2. Законика о кривичном поступку.
Чланом 131. став 1. тачка 4. (сада, на дан 22.04.2024., члана 141. став 5.) Закона о прекршајима је прописано да се захтев за накнаду награде и нужних издатака браниоца подноси у року од 3 (три) месеца, од дана достављања правоснажне одлуке о трошковима. Одлука о трошковима је саставни део мериторне одлуке, те код обуставе прекршајног поступка (чији исход окривљени и бранилац нису могли знати пре доношења исте) обзиром да трошкове сноси суд који је водио поступак у смислу члана 131. став 2. (сада, на дан 22.04.2024., члана 141. став 2.)Закона о прекршајима, то се захтев за накнаду награде и нужних издатака браниоца подноси у законском року од 3 (три) месеца од дана достављања судске одлуке којом је решено и о трошковима.
(Прва седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 25.03.2011. године)
У предметима са више окривљених од којих је један уложио жалбу, а други уредно примили пресуде, да ли се предмет извршава за окривљене који нису уложили жалбе?
Обзиром да у пракси постоји могућност укидања одлуке у целини уколико су испуњени услови из члана 246. Закона о прекршајима, нема сметњи да се сачека одлука по изјављеној жалби једног од окривљених.
(Прва седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 25.03.2011. године)
У предметима где је поднет захтев против малолетника и родитеља због пропуштања дужног надзора да ли се одлука доноси у виду пресуде или решења?
Уколико је захтев за покретање прекршајног поступка поднет против малолетника и против родитеља због пропуштања дужног надзора, сагласно одредби члана 274. став 1. Закона о прекршајима могуће је раздвојити поступак када ће се у односу на родитеља донети пресуда а у односу на малолетника решење. Уколико се једном одлуком одлучује о прекршају малолетника и о прекршају родитеља доноси се пресуда.
(Прва седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 25.03.2011. године)
Када је подносилац захтева корисник рибарског подручја у својству оштећеног на који начин исти мора да определи причињењу штету односно да ли ова штета мора бити изражена у новчаном износу?
Корисник рибарског подручја као подносилац захтева за покретање прекршајног поступка мора у захтеву назначити својство оштећеног и исто образложити односно навешће основ по којем користи рибарско подручје при чему се причињена штета не мора нужно изразити у новчаном износу.
(Прва седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 25.03.2011. године)
Да ли се може прекинути поступак на основу извештаја поште-достављача у којем је наведено да је окривљени на привременом раду у иностранству?
Извештај поште - достављача у којем је наведено да је окривљени на привременом раду у иностранству не може бити основ за прекид поступка обзиром да је одредбом члана 13. Закона о пребивалишту и боравишту грађана прописано да грађани који намеравају да бораве у иностранству дуже од 60 дана, су дужни да пре одласка пријаве одлазак у иностранство а евиденцију о томе води надлежни орган унутрашњих послова. У оваквим случајевима је потребно затражити извештај од надлежног надлежног органа унутрашњих послова и у зависности од резултата провере одлучити о даљем току поступка.
(Прва седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 25.03.2011. године)
Да ли у поступку у току којег дође до покретања поступка ликвидације правног лица, а исти није окончан, раздвајати прекршајни поступак у односу на правно лице а одговорно лице казнити за учињени прекршај?
Чланом 17. став 5. (сада, на дан 22.04.2024., члана 28. став 3.) Закона о прекршајима је регулисана материја код стечаја, а чланом 216. став 7. (сада, на дан 22.04.2024., члана 248. став 1. тачка 7.) истог закона је прописан основ за обуставу ако је правно лице престало да постоји. Све до испуњења ових услова нема сметњи за вођење поступка и изрицање санкција.
(Прва седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 25.03.2011. године)
У предметима који се решавају по члану 294. став 1. Закона о прекршајима, када се ради о странцу, а захтев није уредан, који су рокови за отклањање недостатака и шта са приведеним лицем у том времену?
Чланом 157. став 2. (сада, на дан 22.04.2024., члана 182. став 1.)Закона о прекршајима је прописано да судија одређује рок за отклањање недостатака, а ставом 3. је прописано да тај рок не може бити дужи од 15 (петнаест) дана, те код предмета који се решавају по члану 294. став 1. (сада, на дан 22.04.2024., члана 308. став 1.) Закона о прекршајима тај рок мора бити – одмах.
(Прва седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 25.03.2011. године)
У предметима са више окривљених у којима је утврђена одговорност истих сем једног који је недоступан због боравка у иностранству, да ли издвојити поступак или истом одлуком против њега обуставити поступак?
Недоступност окривљеног због одласка у иностранство није основ за обуставу поступка. У таквим случајевима се од подносиоца захтева тражи провера, а потом доноси решење о прекиду поступка, сходно члану 213. Закона о прекршајима.
(Прва седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 25.03.2011. године)
Да ли је претрес обавезан у свим предметима?
Према важећем Закону о прекршајима, обзиром да незаказивање претреса не представља битну повреду одредаба прекршајног поступка произилази закључак да претрес није обавезан у сваком предмету. У прилог наведеног говоре и одредбе члана 85. и члана 208. Закона о прекршајима те би целисходност заказивања претреса била цењена од стране судије у сваком конкретном предмету.
(Прва седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 25.03.2011. године)
Какву одлуку доноси Виши прекршајни суд у ситуацији када је то по жалби окривљеног изјављеној на пресуду донету на основу члана 294. Закона о прекршајима већ одлучено (жалба одбијена) а окривљени након тога изјави нову жалбу на исту пресуду у законском року?
У случају да је по првој жалби окривљеног одлучено у Вишем прекршајном суду, а окривљени у законском року изјави другу жалбу, исту треба одбацити као недозвољену.
Чланом 87. став 2. Закона о прекршајима прописано је да пресуда донета у прекршајном поступку постаје правоснажна даном доношења пресуде Вишег прекршајног суда . У случају да окривљени поднесе другу жалбу, Виши прекршајни суд не улази у основаност исте јер је већ одлучивао и донео одлуку, а исто тако постоји и правило „не два пута о истом“. Оваквом одлуком Вишег прекршајног суда окривљени није оштећен јер је своје право на жалбу искористио изјављивањем жалбе о којој је већ одлучивано.
(Четврта седница свих судија Вишег прекршајног суда, Ниш, 23.07.2010. године)
Да ли представља битну повреду прекршајног поступка чињеница да решење о обустави поступка или ослобађајућа пресуда у изреци не садрже чињенични опис прекршаја?
Обавезно је уношење чињеничног описа прекршаја у изреци првостепене одлуке, када пресуда о ослобађању од кривице и решење о обустави поступка у изреци не садржи чињенични опис прекршаја, односно објективни идентитет бића прекршаја из захтева, недостатак чињеничног описа прекршаја у изреци представља апсолутно битну повреду поступка због које се првостепена одлука укида и налаже отклањање наведене битне повреде поступка.
Одредбом члана 222. став 3. Закона о прекршајима је предвиђено да изрека пресуде садржи: личне податке окривљеног, односно назив и седиште окривљеног правног лица, чињенични опис и правну квалификацију прекршаја и одлуку којом се окривљени оглашава кривим, ослобађа кривице или се поступак обуставља, те уколико изрека пресуде не садржи све потребне елементе долази до битне повреде поступка из члана 234. став 1. тачка 15. Закона о прекршајима.
(Трећа седница свих судија Вишег прекршајног суда, Крагујевац, 18.05.2010. године)
Када чињенични опис прекршаја у захтеву за покретање прекршајног поступка садржи више радњи које се окривљеном стављају на терет (нпр. вређање и гурање – односно ударање ), па се у току поступка докаже само једна радња, да ли се у изреци пресуде за другу радњу која није утврђена – доказана окривљени ослобађа кривице за прекршај?
Када се окривљени терети за један прекршај учињен са више радњи које заједно чине чињенични опис, а у току поступка се докаже да је окривљени предузео само једну од радњи, у изреци пресуде се окривљени оглашава кривим само за чињенично стање које је утврђено у поступку, док се за део чињеничног описа из захтева који није утврђен не доноси ослобађајућа пресуда, већ у образложењу пресуде дају разлози због којих није оглашен кривим и за друге радње које имају обележје тог истог прекршаја.
(Трећа седница свих судија Вишег прекршајног суда, Крагујевац, 18.05.2010. године)
Јавно предузеће „Путеви Србије“ са седиштем у Београду као управљач јавног пута и корисник рибарског подручја овлашћени су за подношење захтева за покретање прекршајног поступка као оштећени, с тим што у захтеву за покретање прекршајног поступка морају назначити својство оштећеног и навести причињену штету.
(Друга седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 22.03.2010. године)
Тренутно нема усвојених правних схватања.
Возачу који ноћу на осветљеном делу пута управља возилом на коме није укључено ниједно светло за осветљавање пута, нити позициона светла, не изричу се казнении поени и заштитна мера на основу члана 335. став 1. тачка 30. и члана 338. став 1. тачка 18. Закона о безбедности саобраћаја на путевима.
(Правно схватање са одвојених седница у 2021. години)
Управљање возилом од стране возача за време док му је изречена заштитна мера забране управљања моторним возилом противно одредби члана 178. став 4. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, није прописано као прекршај у односу на правно лице и одговорно лице у правном лицу, као власника возила, имајући у виду да наведена материјално правна одредба није санкционисана ни једном од казнених одредби члана 326. и 327. Закона о безбедности саобраћаја на путевима. Наиме, одредбом члана 327. став 1. тачка 27. Закона о безбедности саобраћаја на путевима (и став 2. у вези става 1. истог члана) санкционисано је поступање правног лица и одговорног лица у правном лицу, само противно одредби члана 178. став 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима.
(Правно схватање са одвојених седница у 2020. години)
Потврде о регистрацији возила на моторни погон издате за бицикл са мотором престају да важе дана 30.03.2020. године, имајући у виду да је Законом о изменама и допунама Закона о безбедности саобраћаја на путевима који је објављен у "Службеном гласнику РС" бр. 23/2019 од 29.03.2019. године, и који је ступио на снагу 30.03.2019. године, измењен члан 351. став 9. истог Закона, који сада гласи: "Потврде о регистрацији возила на моторни погон издате за бицикл са мотором престају да важе након истека једне године од ступања на снагу овог Закона".
(Правно схватање са одвојених седница у 2020. години)
Да ли се на достављање позива од 30.03.2019. године, власнику или кориснику возила да у року од 8 дана, да потпуне и тачне податке о идентитету лица коме је омогућено управљање возилом и доказ на основу којег се на неспоран начин може утврдити да је то лице управљало возилом у одређено време, примењују одредбе Закона о општем управном поступку о личном или посредном достављању?
Достављање позива врши се применом одредбе о личном достављању (члан 75. Закона о општем управном поступку "Службени гласник РС" бр. 18/2016).
Законом о изменама и допунама Закона о безбедности саобраћаја на путевима ("Службени гласник РС" бр. 23/19), измењен је члан 247. став 1. који сада гласи: „власник, односно корисник возила обавезан је да, у року од 8 дана, да потпуне и тачне податке о идентитету лица коме је омогућено управљање возилом и доказ на основу којег се на неспоран начин може утврдити да је то лице управљало возилом у одређено време“. Одредбом члана 75. став 1. Закона о општем управном поступку ("Службени гласник РС“ бр. 18/2016) од 01.03.2016. године, а примењује се од 01.06.2017. године, прописано је да је лично достављање обавезно када од дана достављања почиње да тече рок који не може да се продужи, ако Законом није друкчије предвиђено, а ставом 2. да је лично достављање обавезно и онда када је то законом предвиђено. Чланом 79. став 2. Закона о општем управном поступку, прописано је да ако рокови нису одређени Законом или другим прописом, одређује их, с обзиром на околности случаја, овлашћено службено лице које води поступак, а ставом 3. наведеног члана, да се рокови које одређује овлашћено службено лице, као и рокови одређени Законом или прописима за које је предвиђена могућност продужења, могу продужити на захтев заинтересованог лица, ако је захтев поднет пре истека рока и ако постоје оправдани разлози за продужење. Дакле, према члану 247. став 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, који је на снази од 30.03.2019. године, ради се о року који је Законом одређен и за који није предвиђена могућност продужења.
(Друга седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 01.07.2019. године)
Прекршај из члана 330 став 1 тачка 8 Закона о безбедности саобраћаја на путевима (управљање возилом за време трајања заштитне мере забране управљања моторним возилом) консумира прекршај из члана 332 став 1 тачка 74 овог Закона (управљање возилом са пробном возачком дозволом у периоду од 23.00 часова до 06.00 часова).
(Правно схватање са одвојених седница у 2019. години)
Чињенични опис радње извршења прекршаја из члана 332 став 1 тачка 43 Закона о безбедности саобраћаја на путевима код поступања противно члану 99 став 3, пре измена и допуна Закона објављеним у "Службеном гласнику РС" број 24/18 од 24.03.2018. године („може безбедно да заустави возило испред пешачког прелаза и пропусти пешака“) је и даље прекршај, иако измене Закона не налажу обавезно зауставаљање испред пешачког прелаза, већ само безбедно пропуштање пешака, у зависности од чињеничног стања утврђеног у поступку. Уколико оно указује да пешак није могао бити безбедно пропуштен окривљеног треба огласити одговорним без обзира што по изменама Закона о безбедности саобраћаја на путевима више није дужан да се заустави. Уколико докази указују на безбедно пропуштање пешака окривљени ће се ослободити одговорности.
(Правно схватање са одвојених седница у 2019. години)
Прекршај из чл. 330. ст. 1. т. 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима конзумира прекршај из чл. 330. ст. 1. т. 6. тог Закона уколико је до искључења возача дошло из разлога предвиђеног одредбом чл. 279. ст. 1. т. 9. Закона о безбедности саобраћаја на путевима (зато што није поседовао возачку дозволу за категорију возила којом управља).
(Правно схватање са одвојених седница у 2018. години)
Чињенични опис радње извршења за прекршај из чл. 332 ст. 1 тач. 102 у вези чл. 247 ст. 1 формулисан по Закону о безбедности саобраћаја на путевима пре измена и допуна објављених у "Сл. гласнику РС" бр. 24/18 је и даље прекршај иако је наведеним изменама рок за подношење захтева за издавање нове регистрационе налепнице продужен са 30 дана на 60 дана од истека важења претходне уколико постоји доказ да ни у новом року лице против кога је поднет захтев за покретање прекршајног поступка није захтевало издавање нове налепнице.
(Правно схватање са одвојених седница у 2018. години)
Прекршај из чл. 330 ст. 1 тач. 7 Закона о безбедности саобраћаја на путевима (управљање возилом за време трајања искључења тог возила из саобраћаја) не конзумира истовремено поновљену противправну радњу због које је до искључења возила дошло.
(Правно схватање са одвојених седница у 2018. години)
Rent a car као окривљено правно лице и одговорно лице у правном лицу нису одговорни за непрописно паркирање корисника услуга по принципу објективне одговорности.
(Правно схватање са одвојених седница у 2017. години)
Да ли се код прекршаја из члана 331. став 1. тачка 75. и члана 332. став 1. тачка 106. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, корисником возила сматра само корисник у смислу члана 316. истог закона?
Код прекршаја из члана 331. став 1. тачка 75. и члана 332. став 1. тачка 106. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, корисником возила сматра се само корисник у смислу члана 316. истог закона.
Чланом 331. став 1. тачка 75. Закона о безбедности саобраћаја на путевима је прописано да ће се новчаном казном у износу од 15.000 до 30.000 динара, или казном затвора у трајању до 30 дана казнити за прекршај лице које поступи супротно одредбама члана 247 истог Закона, док је чланом 247. став 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима да власник, односно корисник возила је дужан да на захтев полицијског службеника да податке о идентитету лица коме је дао возило на управљање, односно коришћење. Одредбом члана 332. став 1. тачка 106. Закона о безбедности саобраћаја на путевима је прописано да ће се новчаном казном у износу од 6.000 до 20.000 динара казнити за прекршај лице које поступи супротно одредби члана 320. став 1. наведеног Закона, а одредбом члана 320. је прописано да уколико је уређајима за утврђивање прекршаја у саобраћају или непосредним опажањем полицијког службеника или другог лица које врши непосредно регулисање саобраћаја у складу са овим законом документован, односно уочен неки од прекршаја предвиђеним овим законом, када возач тог возила није идентификован, власник, односно корисник возила је одговоран што је омогућио да се његовим возилом учини прекршај. Како је чланом 316. став 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима који се налази у поглављу “посебне одредбе о одговорности за прекршаје” предвиђено следеће: “уколико је моторно, односно прикључно возило предмет уговора о финансијском лизингу, закупу, односно пословно-техничкој сарадњи, а тај податак је уписан у саобраћајну дозволу, одредбе о прекршајној одговорности власника возила предвиђене овим законом, сходно се примењују на лице које користи возило по наведеним основима, а ставом 2. истог члана је прописано: “уколико податак о коришћењу финансијског лизинга, закупа, односно пословно-техничкој сарадњи није уписан у саобраћајну дозволу у за то предвиђеним случајевима у складу са одредбама овог закона, одговара физичко, односно правно лице које је уписано у саобраћајну дозволу као власник, односно као корисник возила. Из напред изнетог произилази да се корисником возила код наведених прекршаја из члана 331. став 1. тачка 75. и члана 332. став 1. тачка 106. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, сматра само корисник предвиђен чланом 316. наведеног Закона, а не фактички корисник возила, односно лице које је у датој ситуацији управљало наведеним возилом.
(Прва седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 12.05.2017. године)
Да ли се у изреци пресуде, првостепене или другостепене, (због примене блажег прописа) могу комбиновати Закон о безбедности саобраћаја на путевима и Закон о радном времену посаде возила у друмском превозу и тахографима, а у поступку који се води против правног и одговорног лица због кршења одредби члана 45. став 2, члана 243, 244. и 245. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, јер је дошло до промене прописа којим је предвиђен прекршај, с обзиром да су ступањем на снагу Закона о радном времену посаде возила у друмском превозу и тахографима престале да важе одредбе члана 45. став 2, члана 243, 244. и 245. ЗОБС-а?
У поступку који се води против правног и одговорног лица због кршења одредби члана 45. став 2, члана 243, 244. и 245. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, у ситуацији када је дошло до промене прописа којим је предвиђен прекршај, јер су ступањем на снагу Закона о радном времену посаде возила у друмском превозу и тахографима престале да важе одредбе члана 45. став 2, члана 243, 244. и 245. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, у изреци првостепене и другостепене пресуде није могућа комбинација ова два прописа, па је потребно примењивати само један и то пропис који је повољнији по окривљене. У ситуацији када није могуће утврдити који је закон повољнији, треба применити закон који је важио у време извршења прекршаја (у овом случају Закон о безбедности саобраћаја на путевима).
Одредбама члана 2. Закона о прекршајима је прописано да је прекршај противправно дело које је Законом или другим прописом надлежног органа одређено као прекршај и за које је прописана прекршајна санкција што практично значи да је конкретан прекршај одређен 1.чињеничним описом, 2.правном квалификацијом и 3.прекршајном санкцијом. Прекршаји правних лица у Закону о безбедности саобраћаја на путевима су тако дефинисани да диспозиција и санкција заправо чине једну правну норму (нпр. „казниће се за прекршај правно лице ако поступи супротно члану 244. став 1, 2,4. и 5.), тако да није могућа егзистенција само казнене норме, а без упоришта у диспозицији. Слично је нормативно дефинисање прекршаја правних лица и у Закону о радном времену посаде возила у друмском превозу и тахографима, с тим што је у овом Закону у казненим одредбама, поред позивања на поступање супротно диспозицији, деликтна радња конкретизована.
(Друга седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 27.05.2016. године)
Да ли у ситуацији када лице учини прекршај из члана 330 став 1 тачка 1 и прекршај из тачке 8 овог члана постоји стицај наведених прекршаја или прекршај из члана 330 став 1 тачка 1 наведеног Закона "конзумира" прекршај из тачке 8 истог члана?
Лице које управља моторним возилом без возачке дозволе оне категорије којом управља и за време трајања заштитне мере, односно мере безбедности забране управљања моторним возилом чини само прекршај из члана 330 став 1 тачка 1 ЗОБС-а на путевма.
Одредбом члана 178 став 1 ЗОБС-а на путевима предвиђено је да моторним возилом, односно скупом возила, може самостално да управља возач који испуњава прописане услове и има возачку дозволу за управљање возилом оне категорије којим управља. Ставом 5 истог члана предвиђене су додатне забране везано за управљање возилом у саобраћају на путу и то у случају да је возачу одлуком надлежног органа забрањено управљање као и када је искључен из саобраћаја. Околност да окривљени управља возилом без возачке дозволе оне категорије којом управља, било зато што је никада није стекао или му је иста одузета из разлога наведених у члану 197 ЗОБС-а на путевима, искључује могућност да је истом приликом извршио прекршај везан за непоштовање заштитне мере забране управљања моторним возилом изречене правноснажном пресудом прекршајног суда. Лице које возачку дозволу не поседује није овлашћено да управља возилом па у наведеној ситуацији прекршај из члана 330 став 1 тачка 1 конзумира прекршај из члана 330 став 1 тачка 8 тог закона јер неиспуњење законом прописаних примарних услова за управљање возилом има јачу снагу од забране изречене одлуком надлежног органа.
(Друга седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 27.05.2016. године)
Од када се рачуна моменат почетка трајања заштитне мере забране управљања моторним возилом?
Заштитна мера забрана управљања моторним возилом почиње да тече од дана када је од стране овлашћеног радника надлежног органа Министарства унутрашњих послова лично саопштена возачу.
Чланом 202 став 4 Закона о безбедности саобраћаја на путевима ("Службени гласник РС" број 41/09...101/11) је прописано да заштитна мера забране управљања моторним возилом почиње да тече од дана када је возачу саопштена. Одредбе члана 6 став 1 Правилника о извршењу заштитних мера забране управљања моторним возилом (""Службени гласник РС" број 46/10) ближе регулишу ову материју те из напред наведених одредаба произилази да овлашћени радник надлежног органа Министарства унутрашњих послова возачу саопштава време трајања заштитне мере, при чему је саставни део овог Правилника писана форма саопштења у саставу којег је садржана и доставница са местом за потпис примаоца и бројем личне карте као и органа који је исту издао, што указује да се саопштење лично уручује возачу, те у смислу члана 202 Закона о безбедности саобраћаја на путевима од тренутка када окривљени лично потпише наведено саопштење, сматра се да је започело извршење предметне заштитне мере. У прилог напред наведеног говори и пресуда Врховног касационог суда Кзз 1307/2014 од 29.01.2015.године. Ваља напоменути да је чланом 210 раније важећег Закона о безбедности саобраћаја на путевима било прописано да се заштитна мера забране управљања моторним возилом уписује у возачку дозволу, што је подразумевало да возач возачку дозволу као личну исправу донесе у надлежни орган Министарства унутрашњих послова ради уписа заштитне мере, чиме је упис представљао и писано саопштење возачу о трајању изречене заштитне мере. Због другачијих образаца возачких дозвола и нове регулативе прописане чланом 202 сада важећег Закона о безбедности саобраћаја на путевима, уместо уписа у возачку дозволу, заштитна мера се саопштава возачу лично у посебној писаној форми о чему је напред било више речи.
Да би лице имало сазнање да му заштитна мера тече и себе не би довело у ситуацију да учини прекршај управљања моторним возилом у време трајања заштитне мере, нужно је да саопштење прими лично, што је у духу напред наведених законских и подзаконских одредаба, све у циљу правне сигурности грађана.
(Прва седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 03.04.2015. године)
Корисником јавног паркиралишта уколико возач возила није идентификован сматра се власник возила те је у том случају власник одговоран за прекршаје из чланова 29. и 30. Одлуке о јавним паркиралиштима града Шабац.
Казнене одредбе чл. 29. и 30. Одлуке о јавним паркиралиштима града Шабац не праве разлику појма возача као корисника од појма власника као корисника јавног паркиралишта, имајући у виду термине из чл. 11. Одлуке о јавним паркиралиштима где се корисником паркиралишта сматра и возач и власник возила. Чланови 11., 17., 19. и 21. поменуте Одлуке прописују појам обавезе и забране корисника јавног паркиралишта, а како се захтеви за покретање прекршајних поступака односе на корисника јавног пракиралишта, нема разлике у погледу одговорности да ли је директан корисник – возач или посредни корисник – власник уколико возач није идентификован. То што чл. 11. наведене Одлуке нема директну казнену одредбу, не упућује на закључак да власник возила не може бити одговоран, с обзиром да поменути члан не прописује обавезе и забране већ се бави објашњењем термина “корисник” и приписује одговорност власника уколико возач није идентификован. Одредбе чл. 17., 19. и 21. у себи садрже и одредбу чл. 11. и исте су кажњиве.
(Трећа седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 18.07.2014. године)
Да ли је за повреду одредаба члана 112. став 1. тачка 2. односно за постојање прекршаја из члана 331. став 1. тачка 33. Закона о безбедности саобаћаја на путевима потребна кумулација премашеног осовинског оптерећења прописаног техничким нормативима за возила и највеће дозвољене укупне масе за више од 5%, или је довољна једна од наведених противправности?
За постојање прекршаја из члана 331. став 1. тачка 33. Закона о безбедности саобраћаја на путевима је потребна кумулација премашеног осовинског оптерећења прописаног техничким нормативима за возила и највеће дозвољене укупне масе за више од 5%.
Чланом 112. став 1. тачка 2. Закона о безбедности саобраћаја на путевима је прописано да у саобраћају на путу возило не сме да се оптерети преко осовинског оптерећења прописаног техничким нормативима за возила и највеће дозвољене укупне масе. Чланом 331. став 1. тачка 33. наведеног Закона је прописано да ће се новчаном казном у износу од 15.000,00 – 30.000,00 динара или казном затвора у трајању до 30 дана казнити лице које поступи супротно одредбама члана 112. став 1. тачка 2. када је премашено осовинско оптерећење прописано техничким нормативима за возила и највећа дозвољена укупна маса за више од 5 %. Осовинско оптерећење је део укупне масе возила у хоризонталном положају којом његова осовина оптерећује коловоз у стању мировања возила (члан 7. став 1. тачка 64. Закона о безбедности саобаћаја на путевима). Највећа дозвољена укупна маса је највећа маса оптерећеног возила коју је надлежни орган прописао као највећу дозвољену (члан 7. став 1. тачка 61. Закона о безбедности саобраћаја на путевима). Укупна маса возила је маса возила и маса којом је возило оптерећено (лица и терет - члан 7. став 1. тачка 60. Закона о безбедности саобраћаја на путевима). Са напред изложеног произилази да је осовинско оптерећење као део укупне масе возила истовремено и део највеће дозвољене укупне масе. С обзиром на изложено, међусобну повезаност наведених противправности јасне одредбе члана 331. став 1. тачка 33. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, произилази да је за постојање предметног прекршаја потребна кумулација премашеног осовинског оптерећења прописаног техничким нормативима за возила и највеће дозвољене укупне масе за више од 5 %. Овакав закључак произилази из језичког тумачења које је везано за језички текст и норме које се тумаче по првилима језика и интерпункцијских знакова (у поменутој норми су наведене две противправности повезане везником “и” не везником “или”).
(Девета седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 29.11.2013. године)
Да ли возач чини прекршај из члана 331. тачка 80. Закона о безбедности саобраћаја на путевима уколико истог дана накнадно након контроле возило буде уписано у јединствени регистар возила са датумом контроле?
Возач чини прекршај из члана 331. тачка 80. Закона о безбедности саобраћаја на путевима када се датум уписа у јединствени регистар возила подудара са датумом извршене контроле, уколико је упис уследио након контроле у саобраћају.
Одредбом члана 268. став 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима је прописано да у саобраћају на путу могу учествовати само возила за која је издата саобраћајна дозвола, регистрационе таблице, регистрациона налепница, (возило које је уписано у јединствени регистар возила). Поступајући супротно овој одредби возач чини прекршај из члана 331. тачка 80. Закона о безбедности саобраћаја на путевима. У току прекршајног поступка мора се утврдити време када је возило уписано у јединствени регистар возила и уколико је уписано после обављене контроле возач чини наведени прекршај. За чињење овог прекршаја битно је да ли је у тренутку када возач управља возилом у саобраћају на путу возило уписано у јединствени регистар возила. Накнадно уписано возило у јединствени регистар возила после извршене контроле возила у саобраћају, не ослобађа возача од кривице.
(Пета седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 01.07.2013. године)
Пошто је у члану 9. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о безбедности саобраћаја на путевима ("Службени гласник РС" бр.101/2011) став 5. члана 268. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, постао став 6., да ли је радња уколико возило у саобраћају на путу нема прописане регистарске таблице и даље прописана као прекршај из члана 331. став 1. тачка 81. Закона о безбедности саобраћаја на путевима?
Чињеница да је ранији став 5. члана 268. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, Законом о изменама и допунама Закона о безбедности саобраћаја на путевима постао став 6. не значи да радња уколико возило учествује у саобраћају на путу без регистарских таблица није прописана као прекршај из члана 331. став 1. тачка 81. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, јер ова казнена одредба која је и даље на снази садржи у себи и текстуални део "уколико нема прописане регистарске таблице".
У члану 268. став 5. Закона о безбедности саобраћаја на путевима "Службени гласник РС" број 41/09 је прописано "на возилу у саобраћају на путу прописане регистарске таблице и регистарска налепница морају бити постављене на прописан начин". Казнена одредба за поступање противно овој материјалној одредби је прописана чланом 331. став 1. тачка 81. Закона и гласи "члана 268. став 5., уколко нема прописане регистарске таблице". Уколико је заштитни објект Закона о безбедности саобраћаја на путевима поред осталог безбедност људи и имовине, те како казнена одредба члана 331. став 1. тачка 81. поменутог Закона није мењана у текстуалном делу који је довољан за одређивање прекршаја то се и циљним и језичким тумачењем долази до закључка да возило у саобраћају на путу мора имати прописане регистарске таблице, односно да је противно поступање прописано као прекршај из члана 331. став 1. тачка 81. Закона о безбедности саобраћаја на путевима.
(Пета седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 01.07.2013. године)
Да ли се приликом доношења пресуде за прекршај из члана 330. став 1. тачка 1. Закона о безбедености саобраћаја на путевима, при одлучивању за изрицање казнених поена гледа услов у време извршења прекршаја или у време доношења пресуде?
Учиниоцу прекршаја за који су прописани казнени поени, исти се могу изрећи ако окривљени има издату возачку дозволу. Уколико је учинио прекршај из члана 330. став 1. тачка 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима а у међувремену стекао возачку дозволу, казнени поени се неће изрећи, јер у време чињења прекршаја нису постојали услови за изрицање истих.
Лицу које је учинило прекршај из члана 330. став 1. тачка 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима се не могу изрећи казнени поени јер нема издату возачку дозволу (члан 34. став 4. (сада, на дан 22.04.2024., члана 48. став 4.) Закона о прекршајима и члан 323. став 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима). Уколико би се лицу које је после учињеног прекршаја стекло возачку дозволу изрекли казнени поени, исто би било у неравноправном положају у односу на лице које је учинило исти прекршај а није положило возачки испит те стога њему казнени поени не могу бити изречени. Oбзиром да у време чињења прекршаја нису постојали услови за изрицање казнених поена, у циљу равноправности учиниоца истог прекршаја, предлог става је да се казнени поени у овом случају не изричу.
(Друга седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 05.07.2012. године)
Захтев за покретање прекршајног поступка и првостепена пресуда би требало да садрже у чињеничном опису конкретну техничку неисправност која је утврђена на возилу. Када првостепени суд прими захтев требало би да затражи допуну захтева уколико исти не садржи у чињеничном опису конкретну техничку неисправност, а уколико је прекршајни поступак започео тада би требало позвати представника подносиоца захтева да захтев прецизира.
(Друга седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 07.07.2011. године)
У случају када возач бицикла учини прекршај из области Закона о безбедности саобраћаја на путевима за који је казненим одредбама обавезно изрицање заштитне мере „забрана управљања моторним возилом“ и казнених поена, да ли се и возачу бицикла изричу ове санкције?
Возачу бицикла се не изриче заштитна мера забране управљања моторним возилом, нити казнени поени. Бицикл није моторно возило, у смислу члана 7. став 1. тачка 33. Закона о безбедности саобраћаја на путевима. Тачком 32. наведеног члана је регулисан појам бицикла, док је чланом 7 став 1. тачка 68. регулисан појам возача. Казнени поени се према одредбама члана 323. Закона о безбедности саобраћаја на путевима изричу само лицу коме је издата возачка дозвола у Републици Србији, док се возачка дозвола издаје само за управљање моторним возилима односно скуповима возила (члан 195. став 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима).
(Прва седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 25.03.2011. године)
Да ли у корист окривљеног, када су у питању гранични случајеви, треба примењивати дозвољену толеранцију радара и алкометра-односно могућност дозвољене грешке при мерењу?
Виши прекршајни суд је мишљења да вредност добијена мерилом које је коришћено у складу са прописаним метролошким условима и који је на прописан начин оверено, представља коначну вредност а да је прописана граница дозвољене грешке само податак о томе колика је грешка могућа код тог типа мерила што не значи да та грешка заиста и постоји у сваком конкретном случају.
(Прва седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 25.03.2011. године)
Одредбом члана 226. став 1. тачка 36. Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима је прописано да ће се за прекршај казнити возач или возач инструктор који одбија да се подвргне испитивању помоћу одговарајућих средстава и апарата или стручном прегледу ради проверавања да ли има алкохола у организму или да ли показује знаке алкохолне поремећености односно да ли се налази под дејством опојних дрога или лекова на којима је означено да се не смеју употребљавати пре и за време вожње. Да ли је окривљени учинио прекршај из члана 226. став 1. тачка 36. Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима уколио је неправилно приступио контроли путем алкометра односно није дувао у алкометар на начин на који је упућен од стране овлашћеног службеног лица из којег разлога алкометар није показао присуство алкохола у организму окривљеног?
Неправилним коришћењем алкометра приликом испитивања ради проверавања да ли има алкохола у организму окривљени чини прекршај из члана 226. став 1. тачка 36. Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима.
Одредбом члана 209. у ставу 1. истог Закона је прописано да овлашћено лице може возача или возача инструктора да подвргне испитивању помоћу одговарајућих средстава и апарата (алкометар и др.) или да га одведе на стручни преглед ради проверавања да ли има алкохола у организму или да ли показује знаке алкохолне поремећености односно да ли се налази под дејством опојних дрога или лекова на којима је означено да се не смеју употребљавати пре и за време вожње док је ставом 2. истог члана прописано да је возач или возач инструктор из става 1. овог члана дужан да се подвргне испитивању односно стручном прегледу на који је упућен. Уколико се овлашћено службено лице определило да возача подвргне испитивању помоћу алкометра, возач је дужан да се подвргне таквом испитивању и исто спроведе на прописан начин.
(Трећа седница свих судија Вишег прекршајног суда, Крагујевац, 18.05.2010. године)
Малолетно лице није одговорно за прекршај из члана 29 став 1 тачка 1 Закона о личној карти којим је прописано кажњавање лица које супротно утврђеној дужности нема личну карту (члан 3 - држављанин старији од 16 година живота који има пребивалиште на територији Републике Србије дужан је да има личну карту), а с обзиром да је чланом 10 став 4 Закона, родитељ или други законски заступник или старатељ дужан да за малолетника поднесе захтев за издавање личне карте.
НАПОМЕНА:
12.05.2017. године на Првој седници свих судија Прекршајног апелационог суда усвојено је правно мишљење према којем прекршај из члана 29 став 1 тачка 2 Закона о личној карти, а у вези члана 10 став 4 и члана 11 наведеног закона не чини малолетно лице него законски заступник малолетника.
(Правно схватање са одвојених седница у 2019. години)
За постојање прекршаја из члана 36 у вези члана 17 Закона о спречавању насиља у породици, довољно је извршење само једне радње из члана 17 став 2 овог Закона.
(Правно схватање са одвојених седница у 2019. години)
Окривљеном се уз опомену за прекршаје из чл. 47 до чл. 49 Закона о оружју и муницији може изрећи заштитна мера одузимања оружја иако је наведеним члановима предвиђено изрицање ове заштитне мере уз казну, а на основу чл. 53 ст. 2 Закона о прекршајима.
(Правно схватање са одвојених седница у 2018. години)
Прекршај из члана 29. став 1. тачка 2. Закона о личној карти, а у вези члана 10. став 4. и члана 11. наведеног Закона не чини малолетно лице, него законски заступник малолетника.
Чланом 29. став 1. тачка 2. Закона о личној карти је прописано да новчаном казном до 50.000 динара или казном затвора до 30 дана ће се казнити за прекршај лице које у одређеном року не поднесе захтев за издавање личне карте (члан 11. и 20. став 2.). Чланом 11. истог Закона је прописано да лица која су по одредбама овог закона дужна да имају личну карту захтев за издавање личне карте подносе најкасније у року од 15 дана по навршеној 16. години живота, односно у року од 15 дана по испуњавању услова из члана 3. овог закона. Имајући у виду напред наведено одредба члана 11. Закона о личној карти се односи на рокове за подношење захтева, (а и чланом 29. став 1. Закона о личној карти је санкционисано неподношење захтева у одређеном року), док је чланом 10. Закона о личној карти који носи наслов "Захтев. Подношење захтева" ближе прописана сама обавеза и начин подношења захтева за издавање личне карте, па је у ставу 4. прописано да за малолетна или пословно неспособна лица захтев подноси један од родитеља уз писмену сагласност другог родитеља, односно други законски заступник или старатељ. Према наведеном малолетно лице нема обавезу подношења захтева, већ је та обавеза на родитељу или старатељу (исти је случај и са пословно неспособним лицима) и сходно изнетом малолетник не може одговарати за неподношење захтева за издавање личне карте, обзиром да је та обавеза прописана законом као обавеза родитеља, односно законског заступника или стараоца. Такође, треба имати у виду и одредбу члана 10 Закона о прекршајима, који се односи на радњу извршења прекршаја, у конкретном случају "нечињења" која се може односити само на родитеље малолетника (законског заступника или стараоца).
(Прва седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 12.05.2017. године)
Дрвена палица (где спада и бејзбол палица) и нож (где спада и кухињски нож) могу бити хладно оружје у смислу члана 2. став 2. тачка 7. Закона о оружју и муницији, као и остали предмети, уколико се у првостепеном поступку утврди да су били намењени за напад.
(Друга седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 07.07.2011. године)
На која физичка лица се односи казнена одредба члана 113 став 1 у вези члана 112 став 1 тачка 28 Закона о шумама?
Казнена одредба члана 113 став 1 у вези члана 112 став 1 тачка 28 Закона о шумама ("Службени гласник РС" број 30/2010) се односи на физичко лице – стручно лице које има лиценцу за обављање стручних послова у газдовању шумама и које обавља дознаку (одабирање, обележавање и евидентирање стабала за сечу) па се под ову казнену одредбу не може подвести физичко лице које врши сечу стабала без претходне дознаке, јер термин “сеча стабала” из члана 57 став 1 Закона о шумама није обухваћен овом казненом одредбом.
Члан 112 став 1 тачка 28 Закона о шумама прописује новчану казну за правно лице ако "врши одабирање, обележавање и евидентирање стабала за сечу супротно одредбама члана 57 овог Закона." Члан 57 став 1 Закона о шумама прописује да сеча стабала може да се врши само после извршеног одабирања, обележавања и евидентирања стабала за сечу (у даљем тексту: дознака). Чланом 58 став 1 Закона о шумама је прописано да дознаку врши стручно лице које има лиценцу за обављање стручних послова у газдовању шумама (у даљем тексту: стручно лице). Чланом 113 став 1 у вези члана 112 став 1 тачка 28 Закона о шумама је прописана новчана казна за физичко лице ако чини радњу из члана 112 став 1 тачка 28 овог Закона. Имајући у виду напред наведене одредбе произилази да се казнена одредба члана 113 став 1 у вези члана 112 став 1 тачка 28 Закона о шумама односи на физичко лице – стручно лице које има лиценцу за обављање стручних послова у газдовању шумама и које обавља дознаку (одабирање, обележавање и евидентирање стабала за сечу) и под ову казнену одредбу се стога не може подвести физичко лице које врши сечу стабала без претходне дознаке, с обзиром да термин "сеча стабала" из члана 57 став 1 Закона о шумама није обухваћен овом казненом одредбом. Пропустом законодавца је дошло до ситуације да чињенични опис из захтева за покретање прекршајног поступка у којем се физичком лицу ставља на терет сеча недозначених стабала, нема казнену одредбу у Закону о шумама. Прописано је кажњавање физичког лица али за чисту сечу – чланом 113 став 1 у вези члана 111 став 1 тачка 2 Закона о шумама.
(Прва седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 03.04.2015. године)
Регулаторна агенција за електронске комуникације и поштанске услуге није овлашћени орган за подношење захтева за покретање прекршајног поступка за прекршаје прописане Законом о електронским комуникацијама.
Чланом 179. Став 1. Закона о прекршајима (''Службени гласник РС'' бр. 65/2013) је прописано да захтев за покретање прекршајног поступка подносе овлашћени органи или оштећени, а ставом 2 истог члана прописано да су овлашћени органи: органи управе, овлашћени инспектори, јавни тужилац и други органи и организације који врше јавна овлашћења у чију надлежност спада непосредно извршење или надзор над извршењем прописа у којима су предвиђени прекршаји. Чланом 7 Закона о електронским комуникацијама (''Службени гласник РС'' бр.44/10) је прописан правни положај Регулаторне агенције за електронске комуникације и поштанске услуге, из којих одредаба не произилази да је надлежност ове агенције непосредно извршење нити надзор над извршењем прописа. Чланом 131 наведеног Закона су прописана овлашћења Агенције из којих такође не произилази и јавно овлашћење у чију надлежност спада непосредно извршење нити надзор над извршењем прописа. Овим чланом су набројана овлашћења а ставом 6 прописано да када Агенција утврди да оператор није отклонио утврђене неправилности у остављеном року, подноси пријаву инспекцији Министарства. Из напред наведеног произилази да Агенција пријавом може иницирати подношење захтева за покретање прекршајног поступка код инспекције Министарства при чему је чланом 132 Закона о електронским комуникацијама прописано да инспекцијски надзор над применог овог Закона обавља Министарство преко инспектора електронских комуникација.
Када надзор над применом овог Закона врши искључиво инспекција Министарства, то је иста као државни орган и овлашћена да поднесе захтев за покретање прекршајног поступка (сходно оквирној норми из члана 179 став 2 Закона о прекршајима).
Везано за овлашћења Агенције у поступку контроле према Правилнику о параметрима квалитета јавно доступних електронских комуникационих услуга и спровођењу контроле обављања делатности електронских комуникација (''Службени гласник РС'' број 73/2011 и 3/2014) ваља указати да је чланом 23 став 2 Правилника прописано да ако Агенција утврди да оператор није отклонио утврђене неправилности у остављеном року, подноси пријаву инспекцији Министарства надлежног за област електронских комуникација (што је истоветна одредба са чланом 131 став 6 Закона о електронским комуникацијама). У члану 23 став 3 поменутог Правилника је прописано да уколико се оператор не изјасни о утврђеним неправилностима у прописаном року Агенција подноси захтев за покретање прекршајног поступка у складу са Законом. Међутим, како се прекршаји сходно одредбама члана 4 Закона о прекршајима не могу прописивати правилником, већ се прописују законом, уредбом, одлуком Скупштине Аутономне Покрајине, одлуком општина, градова и одлуком Скупштине града Београда, то произилази да се правилником не може ни дати овлашћење за подношење захтева за покретање прекршајног поступка.
(Шеста седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 12.11.2014. године)
Која физичка лица одговарају за прекршај из члана 193. став 2. тачка 2. Закона о енергетици?
За прекршај из члана 193. став 2. тачка 2. Закона о енергетици одговара физичко лице које поступи супротно члану 152. овог Закона, односно купац електричне енергије у смислу појма из члана 2. став 1. тачка 28. овог Закона, а како је појам купца шири у односу на појмове крајњи купац, корисник, чланови домаћинства, то одредбе члана 152. Закона о енергетици треба посматрати шире све у склопу наведених општих појмова из члана 2. овог Закона.
Члан 152. Закона о енергетици прописује обавезу купца да омогући овлашћеном службеном лицу приступ мерним уређајима... Имајући у виду опште појмове купца, крајњег купца, корисника, домаћинства и др. из члана 2. овог Закона, а како је казненом одредбом проширен круг лица појмом “физичко лице” произилази да би свако физичко лице које користи електричну енергију у контролисаном објекту, без обзира да ли је власник бројила, било одговорно за предметни прекршај.
(Друга седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 05.07.2012. године)
Да ли ће се у погледу застарелости код прекршаја из Закона о фискалним касама у којима је подносилац захтева Пореска управа и који се сматрају пореским прекршајима, применити општи рок застарелости прописан одредбом чл. 84. ст. 1. и ст. 7. Закона о прекршајима (једна година за покретање и две године за вођење прекршајног поступка) или посебан рок застарелости прописан одредбом чл. 114б ст. 1. Закона о пореском поступку и порексој администрацији (пет година за покретање и десет година за вођење прекршајног поступка)?
Како Законом о фискалним касама није прописан дужи рок застарелости у смислу чл. 84. ст. 5. Закона о прекршајима, примењује се општи рок застарелости (једна година за покретање и две године за вођење прекршајног поступка).
Одредбом чл. 84. ст. 1. Закона о прекршајима је прописано да се прекршајни поступак не може покренути нити водити ако протекне једна година од дана када је прекршај учињен, а у ставу 4. истог члана Закона да се изузетно од одредбе става 1. овог члана, за прекршаје из области царинског, спољнотрговинског, девизног пословања, јавних прихода и финансија, јавних набавки, промета роба и услуга, животне средине, спречавања корупције и ваздушног саобраћаја може посебним законом прописати дужи рок застарелости. Како одредбама Закона о фискалним касама није прописан дужи рок застарелости, то се у односу на прекршаје из тог закона, примењује општи рок застарелости који је прописан Законом о прекршајима.
(Трећа седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 14.10.2016. године)
У пореским предметима у којима у управном поступку није донето коначно решење прекршајни суд ће прибавити коначно решење пре доношења одлуке по поднетом захтеву за покретање прекршајног поступка уколико је исход управног поступка од значаја за правилно утврђење чињеничног стања.
(Друга седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 07.07.2011. године)
СТАВЉА СЕ ВАН СНАГЕ СЛЕДЕЋЕ ПРАВНО СХВАТАЊЕ
Када оштећени губи својство овлашћеног подносиоца захтева за покретање прекршајног поступка?
Оштећени губи својство овлашћеног подносиоца захтева за покретање прекршајног поступка у ситуацији када је прекршај извршен након почетка примене Закона о изменама и допунама Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја.
Одредбом чл. 6. став 1. Закона о прекршајима прописано је да се на учиниоца прекршаја примењује закон, односно пропис који је важио у време извршења прекршаја. Имајући у виду прописаност казни које се након измена Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја изричу учиниоцу прекршаја издавањем прекршајног налога, у конкретном случају нема места примени одредби става 2. истог члана Закона о прекршајима. Надаље, одредба члана 30. Закона о изменама и допунама Закона о слободном приступу инфнормацијама од јавног значаја се односи на цео поступак добијања информација, (од момента тражења информације), а прекршај из члана 46. став 1. тачка 8. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја (пре измена и допуна) се састоји у недавању информација на начин и под условима прописаним чланом 16., што најчешће представља шеснаести дан од дана пријема захтева за добијање информације од јавног значаја у орган јавне власти. Дакле, одредба члана 30. Закона се не може односити на прекршајни поступак у фази пре извршења прекршаја. И на самом крају имајући у виду застарелост покретања прекршајног поступка, оштећени може због прекршаја из члана 46. Закона о слбодоном приступу инфомрацијама од јавног значаја, да захтев за покретање прекршајног поступка поднесе и након почетка примене измена овог закона, под условом да је прекршај извршен пре измене Закона. Другачијим поступањем би се дерогирало право оштећеног прописано чланом 84. став 1. Закона о прекршајима.
(Правно схватање са одвојених седница у 2022. години)
УСВОЈЕНО ПРАВНО СХВАТАЊЕ
Када оштећени губи својство овлашћеног подносиоца захтева за покретање прекршајног поступка за радњу прекршаја "непоступања по захтеву у складу са роковима из чл. 16. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја (ћутaње управе)"?
Оштећени губи својство овлашћеног подносиоца захтева за покретање прекршајног поступка за радњу прекршаја "непоступање по захтеву у складу са роковима из чл. 16. овог закона (ћутање управе)", сада прописану чланом 47. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, у ситуацији када је прекршај извршен након почетка примене Закона о изменама и допунама Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја ("Сл. гласник РС", бр. 105/2021 од 08.11.2021. године).
Након почетка примене измена Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, захтев за покретање прекршајног поступка није иницијални акт за навадени прекршај сада прописан чланом 47. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја (захтев не могу поднети ни државни орган, ни оштећени) већ се поступак покреће на основу издатог прекршајног налога поводом кога је поднет захтев за судско одлучивање (чл. 168. ст. 2 Закона о прекршајима). За друге прекршаје оштећени - чије је какво лично или имовинско право повређено или угрожено прекршајем стиче својство супсидијарног подносиоца захтева за покретање прекршајног поступка и може поднети захтев ако су испуњени услови из чл. 28б. ст. 2.-4. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, а сходно одредби чл. 180. ст. 3. Закона о прекршајима. Одредбом чл. 6. ст. 1 Закона о прекршајима прописано је да се на учиниоца прекршаја примењује закон, односно пропис који је важио у време извршења прекршаја. Имајући у виду прописаност казни које се након измена Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја изричу учиниоцу прекршаја издавањем прекршајног налога, у конкретном случају нема места примени одредби става 2. истог члана Закона о прекршајима. Надаље, одредба чл. 30 Закона о изменема и допунама Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја се односи на цео поступак добијања информација (од момента тражења информације), а прекршај из чл. 46. ст. 1. т. 8. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја (пре измена и допуна) се састоји у недавању информација на начин и под условима прописаним чл. 16., што најчешће представља шеснаести дан од дана пријема захтева за добијање информације од јавног значаја у орган власти. Дакле, одредба чл. 30 Закона се не може односити на прекршајни поступак у фази пре извршења прекршаја. И на самом крају имајући у виду застарелост покретања прекршајног поступка, оштећени може због прекршаја из чл. 46. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, да захтев за покретање прекршајног поступка поднесе и након почетка примене измена овог закона, под условом да је прекршај извршен пре измене Закона. Другачијим поступањем би се дерогирало право оштећеног прописано чл. 84. ст. 1. Закона о прекршајима.
(Правно схватање са одвојених седница у 2023. години)
Орган јавне власти не чини прекршај из чл. 46. ст. 1. т. 10. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја уколико је по примљеном захтеву за законом предвиђеном року, у облику у коме се налазе или у облику у коме је тражено, одговорио на захтев тражиоца информације, али достављање није извршио на начин који је захтевао тражилац информације.
(Правно схватање са одвојених седница у 2020. години)
Председник општине као орган власти може да одговара за прекршај учињен у вршењу функције по Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја.
(Правно схватање са одвојених седница у 2019. години)
Статус одговорног лица по Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја могу имати и руководилац органа јавне власти и лице овлашћено за приступ информацијама од јавног значаја, а које ће лице заиста сносити одговорност за прекршај зависи од тога да ли је у органу уопште одређено службено (овлашћено) лице које би поступало по захтевима за приступ информацијама – ако јесте онда оно под Законом одређеним условима сноси одговорност за прекршај, ако овлашћено лице није одређено онда одговорност за пропуст сноси руководилац органа јавне власти.
(Правно схватање са одвојених седница у 2017. години)
Малолетно лице може да одговара за царинске прекршаје. Услови за одговорност прописани се у члану 71 и др. Закона о прекршајима и члан 2 и др. Закона о малолетним извршиоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, а који прописују одговорност малолетника старости од навршених 14 до навршених 18 година за прекршаје из чега произилази да нема сметњи да под утврђеним условима одговара и малолетни извршилац прекршаја из области Царинског закона.
(Правно схватање са одвојених седница у 2019. години)
У предметима где су окривљени малолетна лица, када је изречена новчана казна у случају да иста не буде плаћена у законском року, примењују се одредбе чл. 41. Закона о прекршајима (“Службени гласник РС” број 65/2013) као блажи пропис сходно чл. 6. ст. 2. Закона о прекршајима.
Од дана примене новог Закона о прекршајима 01.03.2014. године у предметима где су прекршајни поступци започети пре овог датума, код замене неплаћене новчане казне применом блажег прописа сходно чл. 6. ст. 2. Закона о прекршајима се примењују одредбе чл. 41. ст. 7. новог Закона о прекршајима. У ожалбеним предметима се по службеној дужности првостепене одлуке преиначују те одређује да ће се неплаћена новчана казна изречена према малолетнику принудно наплатити на имовини малолетника, његовог родитеља или другог лица задуженог да се о њему стара.
(Трећа седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 18.07.2014. године)
Доношењем одлуке којом се малолетнику за извршени прекршај изриче васпитна мера у форми пресуде са чињеничним описом радње извршења учињена је апсолутно битна повреда одредаба прекршајног поступка из члана 234. став 1. тачка 15. (сада, на дан 22.04.2024., члана 264. став 1. тачка 14.) Закона о прекршајима.
(Друга седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 07.07.2011. године)
Да ли се примењују одребе члана 308. став 1. тачка 1. Закона о прекршајима, уколико окривљени као починилац прекршаја има пребивалиште на подручју Аутономне покрајине Косово и Метохија, живи на адреси на којој је пријављен и поседује докумета од тзв. „Републике Косово“? (од 17.06.2017. године)
У ситуацији описаној као у питању, не може се применити одредба члана 308. став 1. тачка 1. Закона о прекршајима.
Како поступити када су захтевом за покретање прекршајног поступка обухваћена два окривљена за прекршај из члана 9. став 2. Закона о јавном реду и миру, а у току поступка један од окривљених поднесе кривичну пријаву за кривично дело чија је радња идентична радњи предметног прекршаја и за које се води кривични поступак? (од 17.06.2017. године)
Одредбом члана 8. став 3. Закона о прекршајима прописано је да се против учиниоца прекршаја који је у кривичном поступку правноснажно оглашен кривим за кривично дело које обухвата и обележја прекршаја не може за тај прекршај покренути поступак, а ако је покренут или је у току, не може се наставити и довршити. Одредбом члана 183. став 2. истог Закона прописано је да када захтев садржи податке о томе да је поводом истог догађаја покренут кривични поступак или поступак за привредни преступ, прекршајни суд ће списе предмета доставити надлежном суду на даље поступање и о томе обавестити подносиоца захтева, док је ставом 3. ове законске одредбе прописано да ће суд поступити на начин из става 2. овог члана и када у току поступка сазна да се поводом истог догађаја води кривични поступак или поступак за привредни преступ. У примеру описаном у постављеном питању, суд би требао да изврши проверу и дописом од надлежног органа (суда, тужилаштва) затражи информацију да ли је против одређеног окривљеног поднета кривчна пријава или приватна тужба, односно да ли је против истог покренут и да ли се води кривични поступак, па у зависности од тога поступак против окривљених раздвоји (члан 107. Закона о прекршајима) и списе предмета у фотокопији уз допис достави надлежном органу у делу који се тиче оног окривљеног који се кривично гони, а против другог окривљеног настави вођење прекршајног поступка.
Да ли физичко лице које у својству музичара ствара узнемирење грађана извођењем музичког садржаја коришћењем музичких инструмената у угоститељском објекту може бити учинилац прекршаја из члана 7. став 2. Закона о јавном реду и миру? (од 31.05.2017. године)
Чланом 7. став 2. Закона о јавном реду и миру, који се означава као: „Свађа, вика и бука на јавном месту“, прописано је да ће се казнити онај ко нарушава јавни ред и мир или ствара узнемирење грађана, извођењем музичких и других садржаја, коришћењем музичких инструмената, радио и телевизијских пријемника и других звучних уређаја, као и механичких извора буке и звучних сигнала (мотора, сирена и сл.) новчаном казном од 5.000 до 30.000 динара. Чланом 20. истог Закона, који се наднасловом ознчава као „Бука у угоститељским и другим објектима“, прописано је да ко у обављању уметничке, угоститељске или друге делатности нарушава јавни ред и мир, извођењем музичких и других садржаја, коришћењем музичких инструмената, радио и телевизијских пријемника и других уређаја, као и механичких извора буке и звучних сигнала, преко дозовљене јачине која је уређена прописима о заштити животне средине од буке, да ће се казнити новчаном казном од 20.000 до 100.000 динара. Даље се у ставу 2. каже да ће се за прекршај из става 1. тог члана казнити правно лице новчаном казном од 200.000 до 500.000 динара, предузетник новчаном казном од 50.000 до 200.000 динара, а одговорно лице у правном лицу новчаном казном од 20.000 до 100.000 динара. Цитирани чланови се пре свега разликују, полазећи од назива прекршаја, да ли се бука ствара на јавном месту – члан 7. или се ради о буци при обављању делатности у угоститељским и другим објектима – члан 20. Закона о јавном реду и миру, као посебно регулисаном јавном месту. Други основ резликовања је да се члан 7. став 2. наведеног Закона односи искључиво на физичко лице, а члан 20. истог Закона поред физичког лица се односи и на правно лице, предузетника и одговорно лице, имајући у виду и наведене казне. Даље, код члана 7. Закона о јавном реду и миру јачина буке не мора да буде мерена и да је изван прописа о заштити животне средине од буке, супротно члану 20. где мора бити преко тако прописане дозвољене јачине. У вези свега наведеног је и опис прекршаја, када се у члану 7. наведеног Закона говори о нарушавању јавног реда и мира или стварању узнемирења грађана, које узнемирење на мора да се доказује по члану 20. истог Закона ако је измерена бука ван прописане јачине, а у оба случаја се ради о нарушавању јавног реда и мира по општем појму тог нарушавања. Зато није могуће стварање буке у угоститељским и другим објектима, односно при обављању делатности, за шта пре свега сноси одговорност власник, једноставно третирати као буку коју у смислу члана 7. Закона ствара физичко лице као извођач музичких садржаја, односно казнити физичко лице кога је ангажовао власник објекта и делатности коју у њему врши, независно од тога што у смислу члана 20. Закона о јавном реду и миру није мерена јачина конкретне буке, па тако није доказана кривица власника објекта и носиоца делатности приликом које се ствара бука. Не може се мимоилазити чињеница да се ради о буци која се ствара у угоститељским и другим објектима при извођењу музичке и друге делатности. Члан 20. поменутог Закона омогућава да по том основу паралелно одговарају правно и одговорно лице, као вршиоци делатности, као и физичко лице које је непосредни извођач музичких садржаја, а ангажовано је од наведеног правног лица, при чему морају бити остварена обележја прекршаја прописана тим чланом. Иузетна је и замислива ситуација да физичко лице за свој рачун у угоститељском или другом јавном објекту изводи музичке и сличне садржаје, а да се при том не ради о обављању делатности власника објекта, када би физичко лице које изводи такве садржаје могло одговарати по члану 7. став 2. Закона о јавном реду и миру. Тада се доказује да ли је бука узроковала узнемирење грађана својом јачином, независно од тога што та јачина није мерена. Одговорност па и исход поступка зависи и од тога како је прекршај описан у захтеву, али и од цитираног законског разликовања прекршаја.
Да ли је последица наступила на јавном месту ако оштећено лице побегне код комшије у његов приватни стан? (од 08.08.2016. године)
Постојање елемената јавности утврђује се у зависности од конкретног случаја и поднетог захтева за покретање прекршајног поступка (нпр. да ли се ради о вишестамбеној згради или породичној кући), па ако је последица наступила у другом стану, у тој ситуацији последица није наступила на јавном месту у смислу Закона о јавном реду и миру ("Службени гласник РС", бр. 6/16), док ако је оштећено лице нпр. претрчало у другу кућу преко улице, тада би могло да буде да је последица наступила на јавном месту у смислу наведеног Закона.
Шта све подразумева израз да је последица радње прекршаја из Закона о јавном реду и миру наступила на јавном месту, односно да ли је, ако се оштећено лице обрати за лекарску помоћ или полицијску заштиту тада је последица наступила на јавном месту? (од 08.08.2016. године)
Лекар, полицајац, радник центра за социјални рад који су интервенисали НЕ МОГУ представљати јавност у смислу Закона о јавном реду и миру.
Када је предузетнику стављен на терет прекршај из члана 15. став 2. Закона о јавном реду и миру ("Службени гласник РС" бр. 51/92-101/05), какву одлуку донети с обзиром на одредбе новог Закона?
Када је у питању прекршај из члана 15. став 2. Закона о јавном реду и миру ("Службени гласник РС" бр. 51/92-101/05), а одлука није донета до ступања на снагу новог Закона о јавном реду и миру ("Службени гласник РС" бр. 6/16) окривљеног треба ослободити одговорности на основу члана 250. став 1. тачка 1. Закона о прекршајима. Наведено имајући у виду да је постојање прекршаја из члана 20. став 1. Закона о јавном реду и миру ("Службени гласник РС" бр. 6/16) условљено мерењем јачине буке и да је битно обележје прекршаја да је интензитет буке преко дозвољене јачине која је утврђена прописима о заштити животне средине од буке, те ако је према чињеничном опису из захтева за покретање прекршајног поступка предузетнику или правном лицу и одговорном лицу у правном лицу стављено на терет извршење прекршаја из члана 15. став 2. Закона о јавном реду и миру ("Службени гласник РС" бр. 51/92-101/05), треба применити нови Закон о јавном реду и миру, јер је повољнији по окривљене.
Како поступати по захтевима за покретање прекршајног поступка због прекршаја из члана 9. Закона о јавном реду и миру, а у којима се не наводи елемент јавности?
Захтев за покретање прекршајног поступка треба одбацити уколико исти не садржи овај битни елемент, нити у списима предмета нема индиција да је дело извршено на јавном месту, месту доступном погледу или чујности са јавног места или да је последица наступила на јавном месту, у супротном, уколико за то има индиција, вратити захтев на уређење сходно члану 182. Закона о прекршајима, а у сваком случају а приори не покретати прекршајни поступак.
Да ли је довољно да место на коме је извршен прекршај буде доступно погледу и чујности са јавног места или је неопходно да је тај догађај неко заиста видео и чуо?
Чланом 3. став 2. Закона о јавном реду и миру ("Службени гласник РС" бр. 6/16) прописано је да ће се сматрати да је прекршај или кривично дело из овог закона извршено на јавном месту и кад је радња извршена на месту које се у смислу става 1. тачка 2. овог члана не сматра јавним местом, ако је то место доступно погледу или чујности са јавног места (на пример балкони или дворишта) или је последица наступила на јавном месту. С обзиром на могућност великог броја различитих ситуација које се не могу унапред предвидети, судска пракса наглашава да у сваком конкретном случају суд оцењује да ли има елемената јавности у смислу члана 3. став 1. тачке 1, 2, 3. и става 2. Закона о јавном реду и миру ("Службени гласник РС" бр. 6/16) и у складу са тим доноси одлуку.
Да ли окривљени коме је стављено на терет да у возилу опремљеном аналогним тахографом приликом надзора на путу није имао све захтеване исправе, односно да овлашћеном лицу надзорног органа није пружио на увид захтеване исправе, и то носаче података из тахографа свих возила којима је управљао, за период од претходних 28 дана као ни потврду о активностима возача, чини прекршај из члана 58. став 1. тачка 18. Закона о радном времену посаде возила у друмском превозу и тахографима ("Службени гласник РС" бр. 96/2015 и 95/2018) или прекршај из члана 59. став 1. тачка 41. истог закона?
Чини прекршај из члана 59. став 1. тачка 41. Закона о радном времену посаде возила у друмском превозу и тахографима ("Службени гласник РС" бр. 96/2015 и 95/2018). (од 18.06.2019. године)
Да ли постоји одговорност за прекршај из члана 330. став 1. тачка 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима лица рођеног на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија, са држављанством Републике Србије и пребивалиштем на територији општине Неготин, које има важећу возачку дозволу за управљање оном категоријом возила које је потребна за управљање возилом са којим је затечен у саобраћају, издате од стране тзв. Републике Косово, а према сопственом признању не поседује возачку дозволу за управљање овом врстом возила издату на територији Репбулике Србије? (од 19.10.2017. године)
Одредбом члана 178. став 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима ("Службени гласник РС", бр. 41/09… и 9/16) прописано је да моторним возилом, односно скупом возила може самостално да управља возач који испуњава прописане услове и има возачку дозволу за управљање возилом оне категорије којом управља, па како наведено лице није уписано у регистар возача према месту пребивалишта и нема издату возачку дозволу у смислу члана 179. наведеног Закона, чини прекршај из члана 330. став 1. тачка 1. горе поменутог Закона.
Да ли лице које управља мопедом, а не поседује возачку дозволу, већ потврду о познавању саобраћајних прописа чини прекршај? (од 03.02.2017. године)
Када лице управља мопедом и нема издату одговарајућу возволу, већ само потврду о познавању саобраћајних прописа, чини прекршај из члана 330. став 1. тачка 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, односно управља возилом без возачке дозволе оне категорије којом управља.
Ако је возачу изречена заштитна мера забрана управљања моторним возилом ЦЕ категорије, да ли чини прекршај ако управља возилом Ц категорије, и обрнуто, ако је возачу изречена заштитна мера забрана управљања возилом Ц категорије, да ли чини прекршај ако управља возилима ЦЕ категорије? (од 13.01.2017. године)
Уколико у време трајања заштитне мере забрана управљања моторним возилом Ц категорије, управља возилом ЦЕ категорије и обрнуто, возач не чини прекршај, јер су у питању посебне категорије возила.
Да ли постоји један или два прекршаја из члана 331. став 1. тачка 80. Закона о безбедности саобраћаја на путевима у случају када окривљени управља путничким возилом које није уписано у јединствени регистар возила и којим вуче лаку приколцу која такође није уписана у јединствени регистар возила? (од 13.01.2017. године)
У ситуацији када возач, окривљени управља путничким возилом које није уписано у јединствени регистар возила и којим вуче лаку приколицу која такође није уписана у јединствени регистар возила, окривљени чини два прекршаја из члана 331. став 1. тачка 80. Закона о безбедности саобраћаја на путевима.
Да ли лице којем је на основу члана 197. Закона о безбедности саобраћаја на путевима одузета возачка дозвола губи својство возача и да ли стога нема сврхе извршење мере забране управљања моторним возилом и да ли постоје законске сметење за извршење ове мере након што је правноснажним решењем одузета возачка дозвола? (од 05.12.2016. године)
Својство возача се не стиче испуњењем законом прописаних услова, већ чињеницом да неко лице управља моторним возилом у саобраћају, како је то дефинисано одредбом члана 7. став 1. тачка 68. Закона о безбедности саобраћаја на путевима ("Службени гласник РС", бр. 41/09 – 9/16), у којем је прописано да је возач лице које на путу управља возилом, а на шта упућује и одредба члана 178. став 1. истог Закона.
Да ли кандидат за возача, ком је изречена заштитна мера забране управљања моторним возилом одређене категорије, може да одговара за прекршај из члана 331. став 1. тачка 61. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, у ситуацији када је отпочео теоријску и практичну обуку за возача друге категорије за коју му није изречена заштитна мера?
Кандидат за возача коме је изречена заштитна мера забране управљања моторним возилом одређене категорије одговара за прекршај из члана 331. став 1. тачка 61. Закона о безбедности саобраћаја на путевима у ситуацији када је отпочео теоријску и практичну обуку за возача друге категорије за коју му није изречена заштитна мера.
Када постоји прекршај из члана 331. став 1. тачка 61. Закона о безбедности саобраћаја на путевима?
Кандидат за возача коме је изречена заштитна мера забране управљања моторним возилом одређене категорије одговара за прекршај из члана 331. став 1. тачка 61. Закона о безбедности саобраћаја на путевима у ситуацији када је отпочео теоријску и практичну обуку за возача друге категорије за коју му није изречена заштитна мера.
Да ли се на возаче-инструкторе запослене у привредним друштвима за обуку кандидата за возаче, а који обављају обуку кандидата за управљање теретним возилима, примењују одредбе Закона о радном времену посаде возила у друмском превозу и тахографима или исти подлежу одредбама главе XII од члана 206. до члана 240. Закона о безбедности саобраћаја на путевима?
Имајући у виду одредбе члана 2. Закона о радном времену посаде возила у друмском превозу и тахографима ("Службени гласник РС" бр. 96/2015) који прописује предмет самог закона, на возаче-инструкторе запослене у привредним друштвима за обуку кандидата за возаче, а који обављају обуку кандидата за управљање теретним возилима, се НЕ ПРИМЕЊУЈУ одредбе Закона о радном времену посаде возила у друмском превозу и тахографима.
Да ли лице које има пријављено пребивалиште на територији РС (у Барајеву), личну карту издату од ПУ Призрен, возачку дозволу издату од УНМИК, са истеклим роком важења, када управља возилом БГ регистарске ознаке на територији РС (ван Косова и Метохије) чини прекршај из члана 330. став 1. тачка 1. ЗОБС-на путевима?
Одредбом члана 178. став 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима прописано је да моторним возилом, односно скупом возила може самостално да управља возач који испуњава прописане услове и има возачку дозволу за управљање возилом оне категорије којим управља, па како наведено лице није уписано у регистар возача према месту пребивалишта и нема издату возаку дозволу у смислу члана 179. наведеног Закона, чини прекршај из члана 330. став 1. тачка 1. горе поменутог Закона.
Да ли постоји прекршајна одговорност физичког лица, одговорног лица у правном лицу и правног лица на основу члана 49. став 1. тачка 8. у вези члана 32. Закона о оружју и муницији ("Службени гласник РС", бр. 59/16) када је од физичког лица уз потврду привремено одузето оружје – ловачки карабин и револвер, које то лице поседује регистровано на своје име, као и ловачки карабин, при чему је као правни основ за држање ловачког карабина, који је власништво ЈП „Србија шуме“, физичко лице поседовало потврду о датом ловачком оружју на коришћење издату од Шумске управе, као лицу које по прописима о ловству има право на лов? (од 31.08.2017. године)
Према члану 16. став 5. Закона о оружју и муницији, оружни лист за држање и ношење оружја издаје се за ловачко и спортско оружје. Чланом 47. став 1. тачка 6. истог Закона прописано је кажњавање физичког лица које у року о 8 дана од дана извршене набавке оружја не поднесе захтев надлежном органу ради издавања оружног листа у складу са чланом 17. став 1. овог Закона. У члану 49. став 1. тачка 8. Закона о оружју и муницији прописана је новчана казна за правно лице које изврши послугу оружја супротно члану 32. овог закона, где је у ставу 3. прописано да се ловачко оружје може дати ловцу уколико и сам има оружни лист за ту врсту оружја, док је тачком 9. наведене законске одредбе прописано кажњавање правног лица чији представник није био присутан за време трајања послуге супротно члану 32. став 8. овог закона, где је прописано да у случајевима из става 3. и 4. овог члана, власник регистрованог оружја или његов представник ако је власник правно лице, уколико није присутан за време трајања послуге, може дати оружје на послугу уз пријаву надлежном органу. Ставом 2. и 3. казнене одредбе из члана 49. прописано је кажњавање предузетника и одговорног лица у правном лицу за прекршај из става 1. овог члана. Полазећи од цитираних законских одредби, ваља напоменути да постојање прекршајне одговорности зависи искључиво од тога да ли физичко лице – ловац поседује оружни лист за исту врсту оружја (члан 3. Закона о оружју и муницији) што треба имати у виду. У сваком случају, одговорност окривљених и исход поступка зависи од чињеничног описа прекршаја из захтева за покретање прекршајног поступка, предложених доказа и утврђеног чињеничног стања у току поступка – да ли су у радњама окривљених остварена обележја прекршаја за који се захтевом терете.
Да ли лице које носи нож на преклапање дужине сечива око 10 цм чини прекршај по новом Законо о оружју и муницији?
Чланом 48. став 1. тачка 4. Закона о оружју и муницији ("Службени гласник РС" бр. 20/2015) прописано је кажњавање физичког лица које на јавном месту носи онеспособљено ватрено оружје, старо оружје и његове модерне копије које не користе метак са централним или ивичним паљењем и хладно оружје супротно члану 26. став 1. овог Закона. Чланом 3. став 1. тачка 14. Закона о оружју и муницији прописано је да је хладно оружје боксер, бодеж, кама, сабља, бајонет и други предмети којима је основна намена напад. Када се има у виду да нож на преклапање није таксативно наведен у напред цитираној законској одредби, потребно је у сваком конкретном случају утврђивати која је намена таквог ножа у конкретној ситуацији, с обзиром на околности, својства окривљеног и слично.
Да ли чињенични опис захтева за покретање прекршајног поступка (и следствено изрека пресуде) код прекршаја из чл. 274. ст. 1. т. 5. Закона о накнадама за коришћење јавних добара мора да садржи врсту и количину увезених производа?
Изрека пресуде код прекршаја из чл. 274. ст. 1. т. 5. Закона о накнадама за коришћење јавних добара мора да садржи врсту и количину увезених производа, јер обавеза достављања годишњих извештаја Агенцији за заштиту животне средине постоји само у односу на категорију производа који после употребе постају посебни токови отпада. Према одредби чл. 144. ст. 4. Закона о накнадама за коришћење јавних добара при достављању извештаја Агенцији обвезник уноси податке о извору загађивања, а извор су управо ти производи, тако да њихову врсту и количину мора да садржи како захтев за покретање прекршајног поступка тако и пресуда која се у односу на поднети захтев доноси. Од врсте производа зависи постојање противправности радње која се окривљеном ставља на терет по одредби чл. 144. ст. 4. тог Закона, а количина је значајна за одлуку о санкцији која ће се учиниоцу изрећи уколико се утврди његова одговорност. (од 05. и 06.10.2020. године)
Да ли лице које се као предузетник регистровало у Агенцији за привредне регистре за обављање послова превоза, а није исходовао одобрење градске, односно општинске управе, има својство предузетника и превозника?
Лице које је регистровало своју делатност има својство предузетника, пошто је као такав регистрован у регистру Агенције за привредне регистре, али пошто није исходовао одобрење градске, односно општинске управе у смислу члана 2. став 1. тачка 30. Закона о превозу путника у друмском саобраћају, нема својство превозника. Стога, уколико се у поступању окривљеног утврде радње превоза, исти чини прекршај из члана 169. став 1. тачка 1. у вези става 4. Закона о превозу путника у друмском саобраћају, за који му се изричу све прописане санкције.
Да ли је прекршај из члана 43. Закона о комуналној полицији ("Службени гласник РС" бр. 51/2009) спречавање службеног лица у обављању службене делатности, када контролисано лице одбије да да личну карту на увид комуналном полицајцу ради утврђивања идентитета, имајући при том у виду да је ова радња санкционисана чланом 29. став 1. тачка 5. Закона о личној карти ("Службени гласник РС" бр. 62/2006 и 36/2011)? (од 28.04.2016. године)
Прекршаји из члана 43. Закона о комуналној полицији и из члана 29. став 1. тачка 6. (раније тачка 5.) Закона о личној карти имају различит чињеничи опис прекршајне радње, те да се ради о два различита прекршаја, због чега се у ситуацији описаној у постављеном питању ради о прекршају из члана 43. Закона о комуналној полицији. Наиме, чланом 43. Закона о комуналној полицији ("Службени гласник РС" бр. 51/2009) прописано је кажњавање лица које омета или спречава комуналног полицајца у обављању послова комуналне полиције. У члану 10. став 1. овог Закона прописано је да се послови комуналне полиције обављају организованим присуством комуналних полицајаца на местима одржавања реда, предузимањем других превентивних мера и применом овим законом предвиђених овлашћења комуналне полиције. Према члану 16. став 1. тачка 3. Закона о комуналној полицији, комунални полицајац у обављању послова комуналне полиције има овлашћење провере идентитета које је даље регулисано чланом 19. Закона, где је у ставу 4. прописано да се провера идентетита врши увидом у личну исправу или на основу изјаве лица чији је идентитет проверен. Са друге стране, чланом 29. став 1. тачка 5. Закона о личној карти ("Службени гласник РС" бр. 62/2006) је прописано кажњавање лица које одбије да покаже личну карту службеном лицу овлашћеном за легитимисање, која радња је након ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о личној карти ("Службени гласник РС" бр. 36/2011) прописана као кажњива одредбом члана 29. став 1. тачка 6., за поступање противно члану 21. став 1. овог Закона.
Да ли блокада пословног рачуна окривљеног правног лица и предузетника у време извршења прекршаја утиче на постојање прекршајне одговорности, имајући у виду радњу извршења прекршаја из члана 177. став 1. Закона о пореском поступку и пореској администрацији, којом одредбом је прописано кажњавање пореског обвезника – правног лица или предузетника који не поднесе пореску пријаву, не обрачуна и не плати порез? (од 31.08.2017. године)
У члану 177. став 1. Закона о пореском поступку и пореској администрацији кумулативно су прописане радње извршења и стога блокада рачуна има утицаја на могућност плаћања пореза, па ако због блокаде рачуна порески обвезник није могао да плати порез, не може се огласити одговорним за предметни прекршај. Истовремено, напред наведено не значи да се у радњама окривљених не стичу обележја наког другог пореског прекршаја, што зависи од чињеничног описа из захтева за покретање прекршајног поступка.
Како је од 01.07.2014. године изменама и допунама Закона о пореском поступку и пореској администрацији прописан дужи рок од 30 дана од дана стицања права на непокретностима у односу на претходно прописан рок од 10 дана, обзиром на начело примене најповољнијег прописа Закона и одредбу члана 6. став 2. Закона о прекршајима, како поступити по захтеву за покретање прекршајног поступка у коме је назначен рок од 10 дана, односно да ли има места ослобађајућој пресуди јер радња описана у захтеву није прекршај, услед примене повољнијег прописа по окривљеног или тражити од подносиоца захтева допуну, уколико је пропуштање дуже и од 30 дана? (од 13.01.2017. године)
У сваком случају дужност суда је да поступа у складу са законом како у погледу уређења захтева у смислу члана 182. Закона о прекршајима, тако и у погледу примене члана 6. став 2. истог Закона, у зависности од тога када је поднет захтев за покретање прекршајног поступка (пре или након измене и допуне Закона) чињеничног описа радње извршења прекршаја и стања у списима предмета.
Који дан се сматра даном извршења прекршаја из члана 43. став 1. тачка 12. Закона о фискалним касама?
Време извршења прекршаја из члана 43. став 1. тачка 12. Закона о фискалним касама је први наредни дан од дана када је каса требало да буде технички прегледана (односно дана који одговара датуму прве фискализације).
Да ли се прекршајни суд упушта у оцену тражене информације (да ли иста представља информацију од јавног значаја, да ли је захтев за доставу информације био довољно прецизан и јасан, да ли постоји злоупотреба права на страни тражиоца и слично) при одлучивању о прекршају из чл. 46. ст. 1. т. 8. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја?
Прекршајни суд се не упушта у оцену тражене информације с обзиром да је подношење захтева и остваривање права на приступ информацијама од јавног значаја управна ствар у којој је орган јавне власти првостепени а Повереник за информације од јавног значаја другостепени орган (изузетак предвиђен у одредби чл. 22. ст. 2. тог Закона). Овлашћена лица, односно овлашћени орган (јавни тужилац) против коначне одлуке донете у управном опступку имају право да тужбом управном суду покрену управни спор уколико су незадовољни овом одлуком. У том спору управни суд је овлашћен да утврђује чињенице на основу којих оцењује правилност првостепене и другостепене одлуке у меритуму. Из контекста казнених одредаба Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја и горе реченог да се суштином, односно меритумом баве органи управе и управни суд, јасно је да се прекршајни суд углавном бави формом иначе би дошло до мешања надлежности два суда у истој материји. (од 05. и 06.10.2020. године)
Да ли је суд дужан да у поступку који се води по захтеву оштећеног пре доношења одлуке оштећеном омогући да се упозна са одбраном окривљеног и да се на њу изјасни?
Законом о прекршајима није као обавезно предвиђено расправно начело јер се претрес одржава једино када суд оцени да је ова процесна радња неопходна ради утврђења одлучних чињеница. Уколико су изведени докази предложени од стране странака противречни и нејасни, а суд према овлашћењу из чл. 89. ст. 6. Закона о прекршајима оцени да би му било корисно да се оштећени изјасни на одбрану окривљеног може му омогућити да се са овом одбраном упозна. Дакле, све је ствар процене суда који води поступак које ће процесне радње предузети са циљем да правилно и у потпуности утврди чињенично стање. Како Закон о прекршајима достављање одбране окривљеног подносиоцу захтева на упознавање не предвиђа као обавезну радњу ствар је процене суда да ли ће одбрану суда доставити оштећеном. (од 05. и 06.10.2020. године).
На који начин се правилно примењује одредба члана 160. став 6. Закона о прекршајима?
Члан 160. став 6. Закона о прекршајима односи се на ситуацију када суд преко поште упућује писмено лицу на адресу на којој је пријављено или коју је саопштио надлежном органу приликом откривања прекршаја, а о примаоцу писмена нема никаквог трага на тој адреси пријема (нема поштанског сандучета, примаоца нема на списку станара или је исти непознат на тој адреси и слично). У том случају суд ће извршити проверу адресе преко надлежног органа, поново позвати окривљеног и ако се писмено не може доставити поступиће се на начин прописан одредбом члана 160. став 2. Закона о прекршајима, односно писмено ће се истаћи на огласну таблу суда и тиме се сматра да је уручење писмена извршено (од 20.02.2019. године).
На који начин се правилно примењује одредба члана 160. став 1. и 2. Закона о прекршајима?
Члан 160. став 6. Закона о прекршајима односи се на ситуацију када суд преко поште упућује писмено лицу на адресу на којој је пријављено или коју је саопштио надлежном органу приликом откривања прекршаја, а о примаоцу писмена нема никаквог трага на тој адреси пријема (нема поштанског сандучета, примаоца нема на списку станара или је исти непознат на тој адреси и слично). У том случају суд ће извршити проверу адресе преко надлежног органа, поново позвати окривљеног и ако се писмено не може доставити поступиће се на начин прописан одредбом члана 160. став 2. Закона о прекршајима, односно писмено ће се истаћи на огласну таблу суда и тиме се сматра да је уручење писмена извршено (од 20.02.2019. године).
Да ли у ситуацији када је поднет већи број захтева за судско одлучивање од стране представника правног лица и одговорног лица, постоји могућност примене института продуженог прекршаја, обзиром да исти условљава и одлуку о казни и имајући у виду одредбу члана 174. став 7. Закона о прекршајима? (од 28.09.2017. године)
Када је поднет већи број захтева за судско одлучивање од стране представника правног лица и одговорног лица, нема сметњи за примену института продуженог прекршја уколико су испуњени услови из члана 46. став 1. и 2. Закона о прекршајима, нити има сметње да окривљенима буде изречена казна у складу са ставом 5. исте законске одредбе, тј. у двоструком износу фиксно прописане казне. Истовремено се указује да када суд донесе решење о покретању поступка и позове издаваоца прекршајног налога да достави доказе о учињеном прекршају, даљи поступак по захтеву за судско одлучивање се води на исти начин као и када је захтев за покретање прекршајног поступка поднет од било ког другог подносиоца захтева (суд изводи доказе, утврђује одговорност окривљеног и изриче санкцију), те одредба члана 174. став 7. Закона о прекршајима не искључује могућност примене како члана 43. и члана 50, тако и члана 46. Закона о прекршајима ("Службени гласник РС", бр. 65/2013 и 13/2016).
Да ли се окривљеном новчана казна изречена прекршајним налогом може ублажити, односно, да ли му се може изрећи опомена? (од 28.09.2017. године)
Уколико суд нађе да постоје околности које у знатној мери умањују одговорност учиниоца, може уместо прописане новачне казне окривљеном изрећи опомену као санкцију. Уколико суд нађе да постоје олакшавајуће околности које указују да се и блажом казном може постићи сврха кажњавања, новчана казна изречена прекршајним налогом се може ублажити, под условом да није испод општег, законом прописаног минимума (члан 39. Закона о прекршајима).
Да ли је рок за издавање пореских прекршајних налога једна година од дана када је прекршај учињен, или пет година, колико се тражи за покретање прекршајног поступка, имајући у виду одредбе члана 84. Закона о прекршајима, уз констатацију да је у ставу 8. овог члана прописано да се одредбе од става 1. до 4. и става 7. сходно примењују на застарелост покретања и вођења поступка за издавање прекршајних налога, при чему је изостављен став 5. у коме је прописано да се посебним законом може прописати дужи рок застарелости за прекршаје из појединих области, а где спадају финансије. (од 28.07.2017. године)
Из изричите одредбе члана 84. став 8. Закона о прекршајима јасно и недвосмислено произилази да је искључена примена дужег рока застарелости, те да се на застарелост покретања и вођења поступка за издавање прекршајног налога примењују општи рокови застарелости прописани у ставу 1. и 7. наведене законске одредбе. У супротном, био би обесмишљен институт прекршајног налога, имајући у виду да је интенција законодавца била ефикасно санкционисање учинилаца блажих прекршаја, за које је прописана новчана казна у фиксном износу (члан 168. став 1. Закона о прекршајима).
Да ли је прекршајни суд стварно надлежан да поступа у поступцима због прекршаја за које су у време покретања прекршајног поступка биле прописане казне у распону, а касније је за прекршај изменом прописа ти прекршаји санкционисани казнама у фиксним износима? (од 25.04.2017. године)
Прекршајни суд је и даље стварно надлежан за поступање по раније поднетом захтеву за покретање прекршајног поступка, јер се институт прекршајног налога не може ретроактивно применити, с тим што је суд дужан да поступи у складу са чланом 6. став 2. Закона о прекршајима у погледу евентуално блаже прописане санкције, односно да примени пропис који је најблажи за учиниоца.
Да ли је могуће позивати окривљене који су страни држављани и имају пребивалиште у иностранству посредством браниоца, односно да ли их уопште позивати, имајући у виду одредбу члана 245. став 1. тачка 1. Закона о прекршајима? (од 20.04.2017. године)
Окривљеном који је страни држављанин са пребивалиштем у иностранству, суд може позив упутити преко Министарства правде Републике Србије, Одељења за међународну правну помоћ, или путем браниоца, уколико је исти опуномоћен за пријем позива.
Да ли у ситуацији када подносилац захтева за покретање прекршајног поступка са окривљеним који се терети за два прекршаја закључи два посебна споразума о признању прекршаја, суд доноси једну пресуду којом се усвајају оба споразума и окривљеном изричу јединствене прекршајне санкције за прекршаје у стицају, или се о сваком појединачном споразуму одлучује и доноси посебна пресуда и изрекну само оне санкције које су предмет споразума, а да се у супротном, изрицањем јединствене казне или јединствене заштитне мере иде преко оног што је предмет споразума? (од 20.04.2017. године)
Уколико по поднетом захтеву за покретање прекршајног поступка којег су предмет два прекршаја и у погледу сваког од прекршаја дође до закључења појединачног споразума о признању прекршаја, прекршајни суд ће донети једну пресуду којом се усвајају оба споразума и окривљеном изричу јединствене прекршајне санкције за прекршаје у стицају, при чему се не одступа од садржине закљученог споразума прописане чланом 234. Закона о прекршајима, у погледу прекршаја за који се окривљени терети ни у погледу врсте и висине казне, односно других прекршајних санкција, јер суд само врши сабирање казни, односно других прекршајних санкција о којима је постигнута сагласност овлашћеног подносиоца захтева и окривљеног, усваја споразуме и изриче јединствену казну, односно друге прекршајне санкције за прекршаје у стицају, чиме ни донета пресуда не би била у супротности са чланом 238. Закона о прекршајима.
Да ли има услова да се споразум о признању прекршаја прихвати ако у истом подносилац затхева не одустаје од прекршајног гоњења за друге прекршаје који су обухваћени захтевом за покретање прекршајног поступка, тј. да ли уколико се споразум закључује само у односу на један прекршај из захтева, у односу на друге прекршаје подносилац мора одустати од гоњења или суд треба од подносиоца захтева да тражи да се изричито изјасни да ли одустаје или не од даљег гоњења у односу на друге прекршаје који нису обухваћени споразумом? (дилема у погледу примене члана 234. став 1. тачка 4. Закона о прекршајима) (од 20.04.2017. године)
У ситуацијама описаним у постављеном питању, првостепени суд треба да од подносиоца захтева само тражи да се изричито изјасни о томе да ли одустаје од даљег гоњења у односу на друге прекршаје који нису обухваћени споразумом, а у случају када постоји изјава да не одустаје, суд ће поступак раздвојити тако да се у односу на прекршај који је предмет споразума доноси пресуду, а у односу на остале прекршаје поступак се наставља.
Који пропис применити када је прекршај санкционисан Законом о превозу у друмском саобраћају и Општинском Одлуком о обављању такси превоза, када овлашћени инспектор за надзор по оба прописа подноси захтев за покретање пркршајног поступка по Закону о превозу у друмском саобраћају, а санкција по Одлуци о обављању такси превоза је блажа у односу на законску санкцију? (од 11.04.2017. године)
Оба прописа садрже казнене одредбе које се суштински тичу истог питања и примена прописа се не може решавати позивом на то који је пропис блажи, јер се не ради о измени прописа након извршења прекршаја, те у овом случају треба имати у виду да подзаконски пропис не може искључити примену закона, па треба применити пропис који је описан и наведен у захтеву за покретање прекршајног поступка.
Ако је у кривичном поступку по приватној кривичној тужби, правноснажно обустављен кривични поступак, због одустанка приватног тужиоца од приватне кривичне тужбе због кривичног дела увреда у продуженом трајању (услед нагодбе приватног тужиоца и туженог), а по захтеву Полицијске управе се води прекршајни поступак због прекршаја из члана 22. став 1. Закона о јавном реду и миру, за исти догађај, да ли се ради о пресуђеној ствари, те да ли треба обуставити прекршајни поступак или наставити са вођењем истог, имајући у виду члан 4. Законика о кривичном поступку и члан 8. Закона о прекршајима? (од 04.04.2017. године)
У ситуацији описаној у постављеном питању ради се о пресуђеној ствари, због чега нема места даљем вођењу прекршајног поступка, у прилог чему говоре и пресуда Уставног суда бр. Уж-1285/2012 од 26.03.2014. године и пресуда Европског суда за људска права по представнци број 50124/13 (предмет Миленковић против Србије) од 01.03.2016. године.
Како поступити у ситуацији када је на основу једног инспекцијског надзора издато више прекршајних налога, по којима је поднет захтев за судско одлучивање (при чему подносилац захтева за судско одлучивање истиче да се ради о продуженом прекршају и тражи спајање захтева за судско одлучивање), обзиром да се на тај начин ставља у неравноправни положај у односу на окривљене где казна за прекршај није прописана у фиксном износу и где је на основу једног инспекцијског надзора уочено више неправилности које су квалификоване као један прекршај и поднет је само један захтев за покретање прекршајног поступка, те да ли има прекршаја у продуженом трајању и уколико има, како у том случају одмерити казну имајући у виду одредбе члана 46. став 5. Закона о прекршајима. (од 04.04.2017. године)
Нема сметњи за примену института продуженог прекршаја уколико су испуњени услови из члана 46. став 1. и 2. Закона о прекршајима нити има сметње да окривљеном буде изречена казна у складу са ставом 5. истог члана Закона (у двоструком износу фиксно прописане казне).
Применом ког члана Закона о прекршајима треба извршити изречену казну у хитном поступку по пресуди која је донета по основу усвајања закљученог споразума о признању прекршаја, обзиром да таква пресуда постаје правноснажна и извршна даном доношења, те није могуће применити члан 308. Закона о прекршајима? (од 20.03.2017. године)
Одредбом члана 238. став 1. Закона о прекршајима прописано је да суд када одлука о усвајању споразума постане правноснажна без одлагања доноси пресуду којом окривљеног оглашава одговорним и изриче му казну, односно другу прекршајну санкцију и одлучује о осталим питањима предвиђеним у споразуму о признању, из чега следи закључак да се изречене казне у хитном поступку по пресуди која је донета по основу усвајања закљученог споразума о признању прекршаја извршавају одмах, применом цитиране законске одредбе.
Како поступити по поднетим захтевима за судско одлучивање о издатим прекршајним налозима који нису оверени печатом органа који их је издао и да ли је потребно прекршајне налоге вратити на уређење, имајући у виду одредбе члана 176. став 4. Закона о прекршајима, или се такви прекршајни налози могу одбацити без тражења издаваоца прекршајног налога да исти уреди? (од 16.03.2017. године)
Када је суду поднет захтев за судско одлучивање о издатом прекршајном налогу који није оверен печатом органа који га је издао, суд ће пре доношења решења о покретању поступка такав прекршајни налог вратити на уређење органу који га је издао, у складу са чланом 176. став 4. Закона о прекршајима. Ако овлашћени орган у остављеном року не поступи по захтеву суда и не отклони недостатак, суд ће сходном применом члана 182. став 3. Закон о прекршајима на чију примену упућује члан 176. став 5. истог Закона, решењем одбацити захтев за судско одлучивање поднет по прекршајном налогу (уз навођење назива овлашћеног органа који га је издао, идентификационог броја и датума издавања), а у ставу 2. констатовати да се наведени прекршајни налог неће извршити (уз препоруку да у списима предмета треба задржати фотокопију прекршајног налога како би се могла донети одлука).
Да ли пресудом којом су оглашени одговорним правно и одговорно лице, уколико су испуњени услови за примену чана 298. став 2. Царинског закона, односно члана 54. став 3. Закона о прекршајима, треба одредити да новчани износ вредности предмета прекршаја плате оба окривљена или само правно лице? (од 06.03.2017. године)
Полазећи од концепције одговорности правног и одговорног лица, како је прописана Законом о прекршајима, правно и одговорно лице нису у међусобном саизвршилачком односу у смислу члана 23. Закона о прекршајима, већ посебном односу где посебна правила важе за одговорност правног, а посебна за одговорност одговорног лица (члан 27., 28. и 30. наведеног Закона). При томе се не ради о заједничком деловању посебних и независних субјеката, као код саизвршилаштва. Наиме, правно лице чини прекршај радњом одговорног лица, а одговорно лице врши послове у име и за рачун правног лица. Посебне су санкције прописане за правно, а посебне за одговорно лице. Имовина правног лица је одвојена од имовине одговорног лица, па правно лице одговара својом имовином, ради чега се имовинске обавезе правног лица тичу његове имовине. При томе одговорност чланова друштва према Закону о привредним друштвима треба разликовати од одговорности одговорног лица које поступа у име правног лица. Зато се заштитне мере, посебно ако су имовинске природе, које се изричу за прекршај правног и одговорног лица, тичу правног лица и његове имовине, па се изричу правном, а не и одговорном лицу. Исто тако, у случају престанка правног лица, није могуће као заштитну меру од одговорног лица наплатити вредност робе која је предмет прекршаја, а коју није било могуће одузети од правног лица. Једино ако би одговорно лице преузео предмет или новац остварен продајом предмета, постоји основ да се од њега одузме стечена имовинска корист, која ће се одузети од сваког учиниоца, односно стицаоца такве користи. Дакле, ако је одговорно лице самовољно отуђило или уништило предмете или на други начин онемогућило њихово одузимање, о чему говори члан 54. став 3. Закона о прекршајима, цени се да ли је то учинило у име и за рачун правног лица или је тим радњама лично стекло имовинску корист, јер у овом другом случају од њега ће се одузети тако стечена имовинска корист, члан 68. – 70 . Закона о прекршајима.
Који је прекршајни суд месно надлежан да поступа за примену одредбе члана 63. став 4. Закона о прекршајима, да ли суд по месту пребивалишта кажњеног лица или суд који је правноснажном пресудом изрекао заштитну меру забрана присуствовања одређеним спортским приредбама? (од 20.02.2017. године)
Правноснажном пресудом којом је изречена заштитна мера забране присуствовања одређеним спортским приредбама, одређује се начин извршења ове мере, а прекршајни поступак по поднетом захтеву за покретање прекршајног поступка због сумње да окривљени није извршио обавезу из члана 63. став 1. Закона о прекршајима се води као редован поступак и за њега важе одредбе о општој месној надлежности из члана 103. истог Закона, односно месно је надлежан суд у месту где се окривљени затекао, а није се јавио. У ситуацији када није познато место извршења прекршаја, примењују се одредбе о супсидијарној месној надлежности из члана 104. Закона о прекршајима, о чему је заузето правно схватање на Другој седници свих судија Прекршајног апелационг суда од 27.05.2016. године.
Да ли се одредбе Закона о прекршајима које се односе на постизање споразума о признању прекршаја могу применити на малолетне учиниоце прекршаја? (од 03.02.2017. године)
Наведени институт се не налази ни у Закону о прекршајима у одељку у коме се говири о малолетним учиниоцима прекршаја, као ни у Законику о кривичном поступку, а ни у Закону о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, па из напред наведеног произилази да се на малолетне починиоце прекршаја не могу применити одредбе које се односе на постизање споразума о признању прекршја, а нарочито имајући у виду да се о одговорности малолетника одлучује само пред судом.
Како поступити у случају када суд добије обавештење од тужилаштва да је покренут кривични поступак, али не пред Основним судом, већ на пример доношењем наредебе од спровођењу истраге, коме доставити списе, јер је чланом 183. став 2. Закона о прекршајима одређено да се списи достављају суду, а у свакој ситуацији се још не води поступак, при чему наведени члан Закона о прекршајима говори о обавези достављања предмета само ако је покренут или се води кривични поступак поводом догађаја који је предмет прекршајог поступка, а одредбама члана 7. став 1. тачка 1. Законика о кривичном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11... и 55/14) прописано да је кривични поступак покренут доношењем наредбе о спровођењу истраге (члан 296)? (од 30.01.2017. године)
Без обзира на законску одредбу о достављању списа суду, списи се достављају органу који води поступак, а у конкретном случају, наредбом тужилаштва се покреће кривични постпак, те тужилаштву списе ваља и доставити.
Како и када суд у поступку примењује члан 160. став 6. Закона о прекршајима и да ли се може извршити уредно позивање окривљеног за саслушање применом наведене законске одредбе, те уколико постоји могућност уредног позивања окривљеног за саслушање на основу члана 160. став 6. Закона о прекршајима, да ли се у том случају одлука може донети на основу члана 93. став 3. истог Закона? (од 12.01.2017. године)
Одредба члана 160. став 6. Закона о прекршајима се може применити уколико је претходно поступљено у складу са ставом 1. наведене законске одредбе, којом је прописано да ако се на адреси где се достављање има извршити нико не затекне, оставиће се у поштанском сандучету или прибити на врата обавештење да лице коме је писмено упућено треба да га преузме у суду у року од 15 дана од дана покушаног достављања. Пресуда се не може донети на основу члана 93. став 3. Закона о прекршајима уколико претходно није покушана достава позива у складу са чланом 158. и 159. истог Закона. Законско решење о достављању писмена одсутном лицу (по обавештењу и истицањем писмена на огласној табли суда) мотивисано је ефикасношћу поступка, али оно подразумева претходно обавезан покушај достављања писмена како је то прописано у члану 158. и 159. Закона о прекршајима, па тек након безуспешног покушаја достављања према наведеним одредбама, прелази се на достављање одсутном лицу сходно члану 160. наведеног Закона. Ако је достављање одсутном лицу извршено у свему према прописаним условима из члана 160. Закона о прекршајима, достава се сматра извршеном по истеку рока од 8 дана од дана истицања писмена на огласној табли суда, из чега следи закључак да се у таквим случајевима може донети одлука по члану 93. став 3. Закона о прекршајима. Доношење пресуде на основу члана 93. став 3. Закона о прекршајима би требало да буде изузетак и то у лакшим и једноставнијим случајевима, имајући у виду и прописане санкције, када има довољно доказа за доношење одлуке и без испитивања окривљеног. По овом питању постоји и правно мишљење заузето на Другој седници свих судија Вишег прекршајног суда од 07.07.2011. године, под којим условима се пресуда може донети без испитивања окривљеног.
Да ли Скупштина града може овластити ЈКП Паркинг сервис Пожаревац за издавање прекршајних налога, или та могућност проистиче из одредаба Закона? (од 23.12.2016. године)
ЈКП Паркиг сервис Пожаревац није овлашћен орган за издавање прекршајног налога за прекршаје прописане Одлуком о јавним паркиралиштима ("Службени гласник града Пожаревца", бр. 3/15), а имајући у виду да надзор над применом одредаба ове Одлуке врши комунална инспекција (изузев одредаба из чл. 7) преко овлашћених лица, то значи да су комунални инспектор и комунални полицајац овлашћени да издају прекршајни налог за прекршај, сходно члану 169. Закона о прекршајима, како је то прописано и одредбама члана 27. и 31. Одлуке.
Да ли у ситуацији када је суду достављен захтев за судско одлучивање подносиоца захтева, законског заступника малолетног лица у законом прописаном року, а поводом издатог прекршајног налаога малолетном лицу за прекршај учињен моторним возилом у саобраћају, треба покренути прекршајни поступак, односно да ли се исти прекршајни налог може сматрати захтевом за покретање прекршајног поступка, обзиром да се прекршајни налог не може издати малолетном лицу? (од 10.10.2016. године)
У ситуацији која је описана у постављеном питању, може се покренути прекршајни поступак и потом обуставити применом чална 248. став 2. Закона о прекршајима, имајући у виду да је одредбом члана 168. став 4.истог Закона прописисано да се прекршајни налог не може издати малолетнику.
Да ли се може сматрати да је прекршајни налог којим је окривљеном правном лицу изречена новчана казна и који је достављен поступајућем суду ради спровођења поступка извршења и уношења новчане казне у јединствени регистар санкција, а у списима предмета нема доказа да је прекршајни налог уручен окривљеном правном лицу, јер је уз примерак прекршајног налога достављен неуручен коверат насловљен на окривљено правно лице са назнаком „није тражио“, при чему је као разлог неуручености наведено „прималац није код куће, остављен извештај“, а налог је снабдевен клаузулом коначности и извршности, у тој ситуацији достављен у складу са законом и на који начин прекршајни суд треба да поступи, тј. да ли треба да пороверава да ли је прекршајни налог заиста постао коначан и извршан пре него што предузме радње у поступку извршења? (од 10.10.2016. године)
У ситуацији описаној у постављеном питању не може се сматрати да је достављање прекршајног налог извршено у складу са одредбама Закона о општем управном поступку, по ком се врши уручење прекршајног налога окривљенима, а при чему прекршајни суд нема овлашћења да по службеној дужности проверава уредност уручења прекршајног налога окривљенима, а тиме и ваљаност исказаних клаузула коначности и извршности, већ то може да чини само по уложеном приговору на решење о извршењу.
У ситуацији описаној у постављеном питању не може се сматрати да је достављање прекршајног налог извршено у складу са одредбама Закона о општем управном поступку, по ком се врши уручење прекршајног налога окривљенима, а при чему прекршајни суд није обавезан да по службеној дужности проверава уредност уручења прекршајног налога окривљенима, а тиме и ваљаност исказаних клаузула коначности и извршности, већ то може да чини само по уложеном приговору на решење о извршењу.
Да ли се на основу извештаја Министарства унутрашњих послова може водити прекршајни поступак, а у погледу прекршаја из члана 63. став 4. Закона о прекршајима? (од 01.09.2016. године)
Прекршајни поступак се не може води на основу извештаја Министарства унутрашњих послова, већ тај орган мора поднети захтев за покретање прекршајног поступка, те у зависности од поднетог захтева суд ће евентуално покренути и водити поступак, донети одлуку, а форма одлуке ће зависисти од исхода поступка.
Како поступати када је пресуда странкама у поступку достављена пре наступања застарелости права на вођење поступка, али је у међувремену засталерост наступила и то пре истека рока за жалбу, те да ли се на такву пресуду може ставити потврда правноснажности? (од 25.08.2016. године)
Ако је пресуда ослобађајућа и уручена је странкама у поступку пре датума апсолутне застарелости, а рок за жалбу истиче након времена застарелости, али жалбе нису изјављене, на такву се пресуду без сметње може ставити потврда правноснажнсти са датумом који је после рока застарелости. Ако је пресуда осуђујућа и уручена је странкама пре застарелости, а рок за жалбу истиче након застарелости и ниједна страна у поступку не поднесе жалбу, на такву одлуку не би требало стављати потврду правноснажности, већ донети решење о обустави поступка због застарелости.
Ако се прекршајни суд решењем огласио месно ненадлежним за поступање у одређеном предмету, а предмет је доставио надлежном суду, да ли се сматра да је такав предмет завршен? (од 28.04.2016. године)
Када се прекршајни суд огласи месно ненадлежним и предмет достави надлежном суду, сматра се да је предмет решен на други начин.
Које наводе треба да садржи изрека другостепене одлуке у ситуацији када се у изреци побијане пресуде наводи више датума извршења једног прекршаја, а приликом одлучивања по жалби се утврди да је за неке од датума наступила апсолутна застарелост за вођење прекршајног поступка?
Уколико се у изреци првостепене пресуде наводи више датума извршења једног прекршаја, а приликом одлучивања по жалби се утврди да је за неке датуме наступила апсолутна застарелост за вођење прекршајног поступка, другостепени суд ће одлуком преиначити првостепену пресуду тако што ће изоставити датуме у односу на које је дошло до застарелости и окривљеног огласити одговорним само за оне који то нису.
У којој форми доставити списе надлежном суду у случају када се поводом истог догађаја води и кривични поступак - да ли дописом или решењем?
У конкретном случају је потребно списе предмета доставити надлежном суду уз допис што произилази из одредбе члана 183. став 2. и став 3. Закона о прекршајима.
Да ли списе предмета достављати надлежном тужилаштву на основу члана 183. Закона о прекршајима у случају ако је покренут предкривични поступак?
Наведени члан ЗОП-а говори о обавези достављања предмета само ако је покренут или се води кривични поступак поводом догађаја који је предмет прекршајног поступка, при чему је одредбама члана 7. став 1. тачка 1. Законика о кривичном поступку прописано да је кривични поступак покренут доношењем наредбе о спровођењу истраге (члан 296).
Како поступити у ситуацији када редовни суд, предмет који му је достављен у смислу члана 183. став 2. Закона о прекршајима, јер се против истог лица поводом истог догађаја води кривични поступак, врати списе предмета, са образложењем да ће по потреби тражити на увид списе предмета? Да ли прекршајни суд треба да изазове сукоб надлежности или да настави поступање у тим предметима?
У конкретном случају списи предмета се достављају надлежном суду у складу са чланом 183. став 2. и 3. Закона о прекршајима ("Сл.гласник РС" бр. 65/2013) у форми дописа ради придруживања списима предмета суда код којег је поводом истог догађаја покренут кривични поступак или поступак за привредни преступ.
Када се исказује правоснажност одлуке у ситуацији када последњи дан рока за изјављивање жалбе пада у нерадни дан суда или празник, а жалба није изјављена?
На основу члана 307. и члана 137. Закона о прекршајима одлука је правоснажна када се више не може нападати жалбом, а начин рачунања рокова важи и за рок наступања правоснажности, па следи да ће увек када последњи дан рока за жалбу пада у нерадни дан суда (државни празник, суботу, недељу) датум правоснажности одлуке бити ИСТЕКОМ следећег првог радног дана у којем је жалбу било могуће поднети. Најкраће, са померањем рока за жалбу помериће се и датум правоснажности без обзира на то што жалба није изјављена.
Да ли је могуће поводом захтева за покретање прекршајног поступка само против правног лица покренути, водити и утврдити прекршајну одговорност правног лица, уколико је истовремено или претходно са захтевом за покретање прекршајног поступка против правног лица поднета и кривична пријава против одговорног лица, јер постоји сумња да је одговорно лице учинило пореско кривично дело? Односно, на који начин решити питање прекршајне одговорности правног лица за учињени порески прекршај, када се у поступку пореске контроле дође до сазнања да чињенице и околности указују на постојање основа сумње да је одговорно лице извршило пореско кривично дело, ако нису испуњени услови за подношење кривичне пријаве и против правног лица?
Сагласно одредби члана 27. став 3. тачка 2. Закона о прекршајима ("Службени гласник РС" број 65/13 и 13/16) могуће је само против правног лица покренути, водити поступак и утврдити одговорност овог лица под условима из става 2. тог члана. Кривица-одговорност физичког или одговорног лица у правном лицу за учињено кривично дело или привредни преступ не искључује одговорност правног лица за прекршај (члан 27. став 4. Закона о прекршајима) јер би у том случају постојала правна сметња за утврђивање одговорности одговорног лица у прекршајном поступку. Подносилац захтева би у захтеву за покретање прекршајног поступка требало да означи лице чијом радњом или пропуштањем дужног надзора је дошло до противправног поступања правног лица, као и чињеницу да је против тог лица поднета кривична пријава за одређено кривично дело.
Да ли је дозвољен правни лек на решење о обустави поступка због наступања релативне застарелости у поступку извршења коначних и извршних прекршајних налога, који правни лек (приговор или жалба), у ком року (3 или 8 дана) и коме се правни лек изјављује (већу Прекршајног суда у Београду или Прекршајном апелационом суду)?
Извршење санкција изречених у прекршајном поступку представља посебан поступак, али уско повезан са поступком у коме су ове санкције изречене, као логичан след тог поступка. У прилог наведеног говори и чињеница да је посебним одредбама Закона о прекршајима регулисано питање застарелости извршења казне и заштитне мере (чл. 85 Закона о прекршајима) и извршење одлука (глава XXXV тог Закона). Самим тим и извршни поступак мора бити окончан било спровођењем извршења, било доношењем одлуке којом се утврђује да се из одређених разлога овај поступак не може даље спроводити, у које разлоге спада и застарелост извршења. Како глава XXXV тог Закона не садржи посебне одредбе о обустави поступка то ће се у случају који наводите аналогном применом чл. 248 ст. 1 тач. 6 у вези чл. 85 Закона о прекршајима решењем обуставити поступак због релативне застарелости извршења казне из коначних и извршних прекршајних налога. На ова решења жалба је дозвољена јер законом није искључена (чл. 259 ст. 2 Зако на о прекршајима) и о истој одлучује Прекршајни апелациони суд (чл. 258 ст. 1 тог Закона). (од 04.12.2019. године)
Да ли се члан 85. ст. 1. Закона о прекршајима односи и на казне изречене прекршајним налогом, односно да ли код коначних и извршних прекршајних налога долази до наступања релативне застарелости?
Одредбу члана 85. ст. 1. Закона о прекршајима би требало аналогно примењивати и на извршење казни изречених коначним и извршним прекршајним налозима јер би у супротном, како правилно констатујете у свом допису, ова кажњена лица била доведена у неравноправан положај у односу на лица којима су казне изречене правоснажним пресудама. (од 31.07.2019. године)
Да ли се предаја коначног и извршног налога суду на извршење, формирање предмета и истовремено уношење изречене казне у регистар неплаћених казни сматра прекидом застаревања у смислу члана 85. ст. 4. Закона о прекршајима или се застарелост прекида првом радњом суда – доношењем решења о извршењу?
Како је одредбом члана 85. ст. 4. Закона о прекршајима прописано да се застаревање прекида сваком процесном радњом надлежног органа која се предузима ради извршења казне, односно заштитне мере, достављање коначног прекршајног налога са забелешком да новчана казна није плаћена надлежном прекршајном суду да би изречену казну унео у регистар и спровео поступак извршења представља радњу надлежног органа која прекида застаревање. (од 31.07.2019. године)
Какву врсту одлуке би требало донети у постпку извршења у случају наступања релативне застарелости за извршење изречене казне и заштитне мере?
Коначни прекршајни налог или правоснажна пресуда достављени прекршајном суду ради извршења санкција могу се третирати предлогом за извршење (или требало би третирати). Пошто је већ речено да то представља радњу која прекида застаревање достављање извршних исправа суду можемо сматрати радњом којом започиње извршни поступак те ће се исти, у случају наступања релативне застаре, обуставити решењем. (од 31.07.2019. године)
Како поступити у поступку извршења новчане казне изречене пресудом прекршајног суда УДРУЖЕЊУ, као правном лицу које је према регистру активно, а нема текући рачун ни у једној пословној банци? (од 07.06.2019. године)
У случају да је од органа надлежног за спровођење принудне наплате на средствима са рачуна дужника добијен податак да кажњено УДРУЖЕЊЕ са статусом праног лица нема текући рачун ни у једној пословној банци, прекршајни суд који је донео решење о извршењу ће после извесног времена поново покушати да казну изврши на начин прописан чланом 319. Закона о прекршајима јер постоји могућност да је кажњени у међувремену овај рачун отворио. Уколико прети наступање застарелости извршења казне (члан 85. Закона о прекршајима) суд ће поступити у складу са одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу (члан 4. став 3. у вези члана 129. тог Закона).
Ко је надлежан за извршење заштитне мере одузимања противвредности предмета прекршаја, да ли подносилац захтева или суд који је казну изрекао?
Према члану 314. став 1. Закона о прекршајима ("Сл.гласник РС" бр. 65/2013 и 13/2016) новчану казну изречену за прекршај, трошкове прекршајног поступка, као и друге новчане износе који су досуђени по основу накнаде штете, на основу имовинскоправног захтева или по основу одузимања имовинске користи извршава прекршајни суд који их је изрекао, односно суд на чијем подручју је издат прекршајни налог, а према ставу 6. истог члана неплаћене трошкове поступка и друге новчане износе досуђене на основу имовинскоправног захтева, накнаде штете или одузимања имовинске користи суд ће наплатити принудним путем, о чему доноси посебно решење у складу са чланом 315. наведеног закона. Из напред наведених законских одредби следи закључак да је за извршење заштитне мере наплате противвредности предмета прекршаја стварно надлежан прекршајни суд који је донео првостепену пресуду која се извршава.
Да ли је суд у обавези да унапред из својих средстава исплати трошкове спровођења кажњеног на издржавање казне затвора у поступку извршења?
Трошкове спровођења на издржавање казне затвора сноси кажњени, како је то прописано чланом 57. став 5. Закона о извршењу кривичних санкција ("Сл. гласник РС" бр. 55/2014), а имајући у виду одредбе члана 147. Закона о прекршајима суд није у обавези да ове трошкове исплати унапред.
Када наступа извршност пресуде којом се усваја споразум о признању прекршаја, обзиром на одредбе члана 237. став 2. и члана 307. став 4. Закона о прекршајима? (од 18.09.2017. године)
Датум извршности пресуде суда о усвајању споразума о признању прекршаја не опредељује чињеница што је иста уручена окривљеном по истеку рока од петнаест дана од дана правноснажности, већ се у погледу времена извршности такве пресуде треба стриктно придржавати рока прописаног у одредби члана 307. став 4. Закона о прекршајима ("Службени гласник РС", бр. 65/2013 и 13/2016).
На који начин наплатити неплаћену судску таксу утврђену у налогу или опoмени за плаћање судске таксе? (од 18.09.2017. године)
Имајући у виду да је одредбом чл на 42. Закона о судским таксама („Сл. гл. РС“, бр. 28/94… и 106/2015) прописано да суд неће покренути поступак за принудну наплату таксе која не прелази износ најниже таксе која се плаћа за тужбу у парничном поступку, то се износ неплаћене судске таксе у прекршајном поступку не може принудно извршавати, осим уколико се истовремено не наплаћује од истог таксеног дужника износ већи од 1.900,00 динара.
Да ли се доноси решење о стављању ван снаге решења о извршењу на основу члана 315. став 4. Закона о прекршајима, у ситуацији када је донето решење којим је неплаћена новчана казна замењена у казну затвора, а након доношења тог решења (кажњени није упућен на издржавање казне затвора), кажњени је платио у целости казну? (од 28.07.2017. године)
Одредбом члана 153. Закона о прекршајима прописано је да у прекршајном поступку суд доноси одлуке у облику: пресуде, решења и наредбе. Имајући у виду наведену одредбу и да се ради о мериторном одлучивању у поступку извршења судске одлуке, ваља поступити у складу са чланом 315. став 4. Закона о прекршајима и решењем ставити ван снаге решење о извршењу.
Ко одлучује по молби за одлагање почетка извршења казне затвора, да ли судија који поступа по предмету или председник у суду коме је молба упућена? (од 20.03.2017. године)
По молби за одлагање почетка извршења казне затвора одлучује судија који поступа по предмету, што произилази из одредби члана 225. Закона о извршењу кривичних санкција ("Службени гласник РС", бр. 55/14), према којима се молба за одлагање подноси прекршајном суду који је упутио кажњеног на извршење казне (став 1.) који суд је дужан да поводом молбе донесе решење у року од три дана од пријема молбе (став 3).
Да ли се списи предмета могу архивирати ако надлежна Полицијска управа у поступку извршења одлуке не достави извештај о извршењу казнених поена? (од 20.03.2017. године)
Министарство унутрашњих послова је као орган управе сходно члану 98. став 2. Закона о прекршајима дужно да одговори на сваки захтев суда и достави обавештење о упису казнених поена, јер се предмет не може архивирати док у списима нема обавештења да су извршене све прекршајне санкције.
Како да поступа суд у поступку извршења прекршајног налога за лице које је одлуком суда у потпуности лишено пословне способности? (од 01.02.2017. године)
Уколико је суду достављен доказ о потпуном лишењу пословне способности, поступак треба обуставити, а налог вратити издаваоцу.
Ко је надлежан за повраћај више или погрешно уплаћеног новца на име новчане казне? (од 10.10.2016. године)
Одредбом члана 150. став 1. Судског пословника прописано је да ако је кажњено лице новчану казну, трошкове поступка, односно имовинску корист, више или погрешно уплатило, надлежни прекршајни суд је дужан да донесе решење са налогом о враћању погрешно или више уплаћеног износа, док је одредбом става 2. истог члана Судског пословника прописано да се решење из става 1. овог члана доставља надлежном органу за послове финансија ради повраћаја погрешно или више уплаћеног износа од корисника на чији је рачун износ уплаћен, те је за повраћај више или погрешно уплаћеног новца на име новчане казне надлежан прекршајни суд.
Који суд је надлежан за ивршење изречене казне затвора лицу које има пребивлаште у другом месту, а које је ван територије седишта суда који је казну изрекао, а када се ради о извршењу пре правноснажности? (од 01.09.2016. године)
У случају извршења изречене казне затвора лицу које има пребивалиште у другом месту, а које је ван територије седишта суда који је казну изрекао по члану 308. Закона о прекршајима, из разлога целисходности налог треба да изда суд који је донео пресуду којом се затвор изриче, а у осталим случајевима ради се о замолном извршењу казне затвора када треба применити члан 217. став 3. Закона о извршењу кривичних санкција и заводе се под ознаком Ипр 1, по члану 298б. Судског пословника.
Чија је надлежност наплатa судских такси (Закон о судским таксама, "Службени гласник РС", бр. 28/94 ... и 106/15)? (од 01.09.2016. године)
Уколико је покренут поступак принудне наплате судских такси пре 01.01.2016. године, надлежан је орган за послове јавних прихода, обзиром да је он након приспећа обавештења од стране суда био надлежан да покрене поступак, а након тог датума надлежност за покретње поступка принудне наплате је прешла на суд. Како је одредбом члана 42. Закона о судским таксама прописано да суд неће покретати поступак за принудну наплату таксе која не прелази износ најниже таксе која се плаћа за тужбу у парничном поступку, то се износ неплаћене судске таксе у прекршајном поступку не може принудно извршавати, осим уколико се истовремено не наплаћује од истог таксеног дужника износ већи од 1.900,00 динара.
Како да поступа извршни судија када се изда прекршајни налог правном лицу које је у стечају, тј. коју одлуку извршни судија треба да донесе, с обзиром да је Законом о стечају прописано да се над правним лицем које је у стечају не може водити извршни поступак, као и да ли кад извршни судија донесе решење о извршењу за правно лице, па правно лице изјави приговор у којем наводи да се налази у стечају, а веће по приговору правног лица стави ван снаге решење о извршењу са образложењем да се правно лице налази у стечају? (од 09.01.2016. године)
Када се изда прекршајни налог правном лицу које је у стечају, а затим на основу таквог прекршајног налога првостепени суд донесе решење о извршењу, Веће првостепеног суда ће по приговору правног лица у којем наводи да се налази у стечају, ставити ван снаге решење о извршењу (или донети решење о обустави поступка извршења у смислу члана 80. и члана 93. став 2. Закона о стечају), а након тога суд ће издавоцу прекршајног налога доставити одлуку Већа по изјављеном приговору, са пропратним актом да извршење таквог прекршајног налога није могуће.
Да ли је за спровођење решења о извршењу пописом, проценом и продајом покретних ствари надлежан Основни суд, а у смислу члана 315. Закона о прекршајима, а из разлога што се већи број основних судова оглашава стварно ненадлежним за спровођење ових решења о извршењу, уз позивање на решење Врховног касационог суда Ус. 43/14 од 29.10.2015. године.
Одредбама члана 314. став 1., члана 315. став 1., члана 316. и члана 318. став 1. тачка 1-3 Закона о прекршајима ("Службени гласник РС" бр. 65/2013) је прописано да новчану казну изречену за прекршај, трошкове прекршајног поступка, као и друге новчане износе који су досуђени на основу накнаде штете, на основу имовинскоправног захтева или по основу одузимања имовинске користи, извршава прекршајни суд који их је изрекао, односно суд на чијем подручју је издат прекршајни налог. По протеку рока за добровољно плаћање суд који је донео првостепену одлуку која се извршава, односно суд на чијем подручју је издат прекршајни налог доноси решење о извршењу у којем се, између осталог, морају навести средства којима се врши принудна наплата. Одредбом члана 318. став 4. овог Закона је прописано да, ако се током спровођења решења установи да се принудна наплата не може спровести на средствима и предметима извршења који су одређени у решењу, суд може преиначити решење и одредити друго средство и предмет извршења. Из напред наведеног следи закључак да се мора поштовати редослед поступања у поступку извршења одлуке прекршајног суда, како је то прописано Законом о прекршајима, па ако окривљени не изврши добровољно плаћање и ако се одлука не може извршити на начин одређен решењем о извршењу (не може се спровести извршење над средствима са рачуна кажњеног лица јер није запослен), тек онда се установљава надлежност Основног суда за принудну наплату на покретним и непокретним стварима кажњеног лица (члан 321. ЗОП-а), у прилог чему говори и одлука Врховног касационог суда Ус. 43/2014 од 29.10.2015. године.
Да ли се награда браниоца за разгледање списа предмета прекршајног поступка у ситуацији када заступа више окривљених, увећава за по 50% за другу и сваку наредну странку?
За разгледање списа предмета прекршајног поступка од стране браниоца, у ситуацији када заступа више окривљених, награда се не увећава за по 50% за другу и сваку наредну странку (од 01.07.2019. године).
Да ли окривљени у прекршајном поступку има право на накнаду трошкова на име плаћене судске таксе?
Окривљени у прекршајном поступку нема право на накнаду трошкова на име плаћене судске таксе (од 01.07.2019. године).
Да ли се браниоцу који брани више лица увећава за 50% накнада за састав захтева за накнаду трошкова за свако друго лице које брани?
Накнада се не увећава за 50% (од 25.06.2019. године).
Који трошкови припадају браниоцу окривљеног и ко треба да сноси трошкове на име састављања приговора на решење о замени новчане казне у казну затвора и поднеска којим се траже трошкови подношења приговора, у ситуацији када је прекршајни суд донео решење о замени новчане казне у казну затвора која је изречена решењем Министарства унутрашњих послова, на коме је погрешно означена правноснажност и извршност, па окривљени путем браниоца уложи приговор на решење прекршајног суда који буде усвојен и првобитно решење буде стављено ван снаге, јер је наступила застарелост ивзршења? (од 11.09.2017. године)
Када је изјављен приговор против решења о извршењу новчане казне, кажњени има право на накнаду трошкова који су настали у извршном поступку и које је имао на име рада ангажованог браниоца уколико је приговор усвојен, у случају када до извршења не дође, односно ако дође до застарелости извршења и исте треба признати у складу са ставом 2. Тарифног броја 9. и 11. Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката ("Службени гласник РС", бр. 121/12) у износу од 25.500,00 динара, при чему захтев за накнаду трошкова извршног поступка има карактер осталих поднесака у смислу става 2. Тарифног броја 9. Тарифе, по ком адвокату припада 50% награде из става 1. тог тарифног броја, односно 12.750,00 динара. Међутим, уколико је трошкове који су настали у извршном поступку изазавао, скривио орган управе, чија одлука је и достављена на извршење, у том случају трошкови не падају на терет суда, већ исте треба да сноси орган управе. Суд у одлуци којом одбија захтев за накнаду трошкова треба да упути кажењног да трошкове сноси орган управе, који је трошкове изазвао.
Да ли бранилац окривљеног који је поднео захтев за разгледање и разматрење списа предмета, након доношења решења о обустави поступка због наступања апсолутне застарелости, а које решење му је уручено, а није постало правноснажно у моменту када је исти списе разгледао, има право на награду прописану тарифним бројем 79. Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката? (од 28.07.2017. године)
Бранилац принципијелно има право на накнаду трошкова и нужних издатака, али је на суду да цени да ли ће окривљеном досудити накнаду трошкова за рад ангажованог браниоца на име разгледања и разматрања списа предмета, у зависности од конкретног случаја.
Да ли окривљени (кажњени) има право на накнаду трошкова и у ком износу када на решење о замени новчане казне у затворску, по прекршајном налогу, уложи путем браниоца приговор који је основан и усвојен, па је побијано решење стављено ван снаге? (од 03.04.2017. године)
Кажњени начелно има право на накнаду трошкова који су настали у поступку извршења прекршајног налога, уколико је приговор усвојен и исте треба признати и обрачунати у складу са ставом 2. Тарифног броја 9. и 11. Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката у износу од 25.500,00 динара.
Да ли се окривљени може обавезати да сноси трошкове свог довођења по издатој наредби и када се прекршајни поступак обустави или окривљени буде ослобођен одговорности, по ком основу и којом одлуком? (од 20.04.2017. године)
Окривљени се може обавезати да сноси трошкове свог довођења по издатој наредби, јер је неоправданим неодазивањем на позив суда исте скривио, под условом да је довођење оправдано и да је наредба о довођењу издата са свим прописаним упозорењима, на основу члана 189. став 5. Закона о прекршајима и Законика о кривичном поступку који у члану 263. став 1. прописује ко сноси „скривљене трошове“, а одлука се у зависности од сваког конкретног случаја може донети или у току трајња поступка – посебним решењем, или на крају поступка – мериторном одлуком.
Да ли браниоцу адвокату припадају торшкови на име састављања жалбе на решење о трошковима уколико се првостепено решење укине? (од 03.02.2017. године)
Трошкове браниоца на име састаљања жалбе на решење о трошковима треба досудити уколико је са жалбом успео.
Да ли прихватити захтев браниоца за надокнаду трошкова прекршајног поступка који се односе на трошкове превоза сходно члану 9. Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката ("Службени гласник РС", бр. 121/12) иако подносилац захтева није доставио доказ које је превозно средство користио. (од 03.02.2017. године)
Захтев за накнаду трошкова који се односе на трошкове превоза сходно члану 9. Тарифе, иако подносилац захтева није доставио доказ које је превозно средство користио треба прихватити. Накнада трошкова прекршајног поступка на име трошкова браниоца, тј. пуномоћника за трошкове превоза, најчешће се потражује и опредељује за трошкове превоза сопственим возилом, при чему у захтеву којим се тражи накнада трошова нема доказа у погледу коришћења возила, цене бензина и дужине пређеног пута. По Правилнику о накнади трошова у судским поступцима ("Службени гласник РС", бр. 9/16 и 62/16) и Тарифи о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката ("Службени гласник РС", бр. 121/12), за браниоца и пуномоћника који је адвокат није потребно да буду достављени докази у погледу предузетих радњи, јер на пример, рачун за бензин, рачун за плаћену путарину и слично, не гласи на име и није нужно да је купљен истог дана када је предузета радња од стране адвоката. Обзиром на наведено износ накнаде трошкова по основу превоза сопственим возилом (адвоката) обрачунава се множењем износа од 30% цене литра најквалитетнијег бензина и пређеног броја километара од места седишта адвокатске канцеларије до седишта суда пред којим се предузима радња, при чему као и друге захтеве суд треба да провери у смислу да ли је исти основан и реално постављен. Како би се проверио износ који се потражује на име накнаде трошкова превоза суд се користи опште познатим и проверљивим подацима у погледу удаљености између места седишта адвокатске канцеларије и места седишта суда (на пример: www.udaljenosti.com/srbija) и у погледу цене бензина (на пример: www.retailserbia.com/info/cene-goriva-srbija). Чланом 148. Закона о прекршајима је прописана сходна примена прописа о накнади трошкова у кривичном поступку, а у Законику о кривичном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11… и 55/14) је у члану 262. ставу 2. прописано да ако недостају подаци о висини трошкова, посебно решење о висини трошкова донеће председник већа или судија појединац када се ти подаци прибаве, а која би се одредба Законика евентуално могла примењивати у случају када је ради утврђивања цене бензина на одређен дан потребно прибавити одговарајуће податке од лица које истима располаже.
Како поступити по захтеву за плаћање трошкова довођења кажњеног лица? (од 30.01.2017. године)
Прекршајни суд треба да донесе решење којим ће обавезати кажњеног да надокнади трошкове довођења, на шта упућује одредба члана 220. Закона о извршењу кривичних санкција ("Службени гласник РС", бр. 55/2014).
Да ли кажњеном лицу припада накнада трошова прекршајног поступка сходно члану 140. став 2. тачка 10. Закона о прекршајима, на име састављања приговора на решење о начину извршења новчане казне уколико је приговор усвојен? (од 13.01.2017. године )
Кажњено лице начелно има право на накнаду трошкова у поступку извршења правноснажне и извршене одлуке прекршајног суда на име састављања приговора на решење о извршењу уколико је приговор усвојен, а у случају обустављaња тог поступка, сходно члану 141. став 2. Закона о прекршајима (у прилог одговору; одлука Уставног суда РС бр. Уж-9480/2013 од 14.12.2016. године).
Коју адвокатску тарифу применити приликом одлучивања о висини трошкова награде и нужних издатака браниоца? (од 12.12.2016. године)
Приликом утврђивања висине трошкова за награду и накнаду трошкова за рад адвоката примењује се Тарифа о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката која је важила у време доношења мериторне одлуке којом је одлучено и о томе ко сноси трошкове прекршајног поступка, у том смислу на чији терет ти трошкови падају.
Да ли би у случају да је поступајући суд спојио поступке приликом израде решења о обустави поступка због апсолутне застарелости окривљени имали право само на накнаду трошкова одбране у једном предмету, а достављено је више писаних одбрана састављених путем браниоца, понегде са допунама, или за сваки предмет појединачно? (од 05.12.2016. године)
У случају ако је решење о спајању прекршајних поступака у јединствени поступак донето пре давања одбране и ако су странке упознате са тим, тада би окривљенима могли припадати трошкови само за једну писану одбрану. У супротном, ако би решење о спајању поступка било донето након давања одбране, тада суд треба да одлучи да ли окривљенима припадају тражени трошкови за састављање поднесака у сваком предмету посебно.
Да ли се у ситуацији када су против истог окривљеног правног и одговорног лица у правном лицу у више одвојених поступака донета посебна решења о обустави поступка због наступања апсолутне застарелости вођења прекршајног поступка, при чему је замољени суд прибавио писане одбране и допуне истих уз учешће браниоца за сваки предмет, а поступци нису спојени, може сматрати да је у сваком предмету, с обзиром на околности, дата само једна писана одбрана? (од 05.12.2016. године)
У наведеној ситуацији се не може сматрати да је дата само једна писана одбрана, већ се о накнади трошкова поступка мора одлучивати у сваком предмету посебно.
Да ли је за уредност захтева за накнаду трошкова прекршајног поступка неопходно да у истом буде наведен број рачуна на који се исплата има извршити? (од 21.11.2016. године)
Уколико у захтеву за накнаду трошкова прекршајног поступка није наведен број рачуна, претходно се може дописом тражити достављање истог, било нпр. окривљеног или браниоца, у зависности од процене суда коме ће се трошкови исплатити.
Који услов треба да буде испуњен и у ком облику је потребно да је издато пуномоћје адвокату да би се исплата досуђених трошкова извршила на његов рачун?
Адвокату се на његов рачун могу досудити трошкови поступка уколико има специјално пуномоћје оверено од надлежног органа или уколико се у предмету налази доказ да је решење о трошковима достављено и окривљеном. У противном ће суд досудити трошкове на рачун окривљеног.
Када трошкове исплаћивати на рачун браниоца окривљеног?
Трошкови се исплаћују на рачун браниоца окривљеног само уколико бранилац поседује оверену специјалну пуномоћ за пријем трошкова или на основу пуномоћја које није оверено од надлежног органа, а истим је бранилац овлашћен за примање новчаног износа, под условом да је решење о трошковима достављено окривљеном. Уколико није испуњен ниједан од ових услова, износ трошкова досуђује се на рачун окривљеног.
У случају када се донесе осуђујућа пресуда која није могла да се уручи окривљеном, јер је поступак застарео у експедицији, па се донесе решење о обустави поступка услед наступања апсолутне застарелости, да ли окривљени има право на накнаду трошкова ангажовања браниоца и других трошкова поступка?
Одредбом члана 141. став 2. Закона о прекршајима ("Сл. гласник РС" бр. 65/2013) је прописано да трошкове поступка за прекршај за који је поступак обустављен или је окривљени ослобођен одговорности сноси суд. Из цитиране одредбе произилази да трошкови поступка начелно падају на терет суда, али да у сваком конкретном случају суд оцењује да ли је окривљени допринео томе да дође до апсолутне застарелости, те ако из стања у списима предмета произилази да је немогућност уручења осуђујуће пресуде проузрокована кривицом окривљеног (избегавао пријем првостепене пресуде), тада треба сходно применити одредбе Законика о кривичном поступку о скривљеним трошковима, на чију примену упућује члан 99. Закона о прекршајима. Зависно од наведеног и оцене суда, решењем о обустави поступка треба одлучити о трошковима.
Да ли окривљени има право на накнаду трошкова за састав жалбе на решење о трошковима?
Окривљени има право на накнаду овох трошкова, уколико је успео у поступку. Трошкове треба признати и обрачунати у складу са ставом 2. Тарифног броја 9. и 11. Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката. У ставу 1. Тарифног броја 9. Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката ("Сл. гласник РС" бр. 43/2023 од 26.05.2023. године- у примени од 03.06.2023. године), прописана је Тарифа за састављање прекршајне пријаве, аката и других поднесака којима се покреће прекршајни поступак, састављање писмене одбране и осталих образложених поднесака или поднесака који садрже чињеничне наводе у прекршајном поступку и исти су у поступку који се води пред прекршајним судом тарифирани са 850 поена. Дакле, ради се о поднесцима којима се покреће прекршајни поступак и којима се доказују чињенични наводи из захтева. Међутим, захтев за накнаду трошкова прекршајног поступка се по свом садржају не може сматрати ни једним од напред наведених поднесака (не одлучује се о меритуму), већ исти има карактер осталих поднесака у смислу става 2. Тарифног броја 9. наведене Тарифе, по ком адвокату припада 50% награде из става 1. тог Тарифног броја, односно 425 поена. Поднеском којим се тражи накнада трошкова покреће се посебан прекршајни поступак - поступак накнаде трошкова, по ком захтеву се доноси решење о трошковима. Жалба на такво решење тарифира се у складу са Тарифним бројем 11. дакле адвокату припада награда увећана за 100% из Тарифног броја 9. што у поенима износи 850 поена, а у складу са одредбом члана 15. Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, (односно 25.500 динара).
Шта се има сматрати необразложеним поднеском сачињеним у циљу пружања стручне помоћи окривљеном у правцу одбране од прекршаја, за који окривљени има право тражити накнаду трошкова?
Образложени поднесак је онај који је неопходно потребан у циљу давања одбране окривљеног, а да је на суду да цени колико је поднесак био неопходан у циљу давања одбране окривљеног и у зависности од тога да донесе одлуку, уз констатацију да поступком управља суд и да је он тај који процењује како ће окривљени дати одбрану у сваком конкретном случају. На овакав закључак упућује одредба члана 140. став 2. Закона о прекршајима ("Сл.гласник РС" бр. 65/2013) којом је прописано шта обухватају трошкови прекршајног поступка, где је поред осталог у тачки 7. прописано да су трошкови прекршајног поступка награда и нужни издаци браниоца, у прилог чему говори и одлука Врховног касационог суда КЗЗ 1225/2014 од 16.12.2014. године. Истовремено ваља указати да је одредбом члана 148. Закона о прекршајима прописана сходна примена прописа о накнади трошкова у кривичном поступку.
