Усвојена правна схватања на Другој седници свих судија Прекршајног апелационог суда,
Београд, 01.07.2019. године


Питање:

Да ли се на достављање позива од 30.03.2019. године, власнику или кориснику возила да у року од 8 дана, да потпуне и тачне податке о идентитету лица коме је омогућено управљање возилом и доказ на основу којег се на неспоран начин може утврдити да је то лице управљало возилом у одређено време, примењују одредбе Закона о општем управном поступку о личном или посредном достављању?

Правно схватање:

Достављање позива врши се применом одредбе о личном достављању (члан 75. Закона о општем управном поступку "Службени гласник РС" бр. 18/2016).

О б р а з л о ж е њ е

Законом о изменама и допунама Закона о безбедности саобраћаја на путевима ("Службени гласник РС" бр. 23/19), измењен је члан 247. став 1. који сада гласи: „власник, односно корисник возила обавезан је да, у року од 8 дана, да потпуне и тачне податке о идентитету лица коме је омогућено управљање возилом и доказ на основу којег се на неспоран начин може утврдити да је то лице управљало возилом у одређено време“. Одредбом члана 75. став 1. Закона о општем управном поступку ("Службени гласник РС“ бр. 18/2016) од 01.03.2016. године, а примењује се од 01.06.2017. године, прописано је да је лично достављање обавезно када од дана достављања почиње да тече рок који не може да се продужи, ако Законом није друкчије предвиђено, а ставом 2. да је лично достављање обавезно и онда када је то законом предвиђено. Чланом 79. став 2. Закона о општем управном поступку, прописано је да ако рокови нису одређени Законом или другим прописом, одређује их, с обзиром на околности случаја, овлашћено службено лице које води поступак, а ставом 3. наведеног члана, да се рокови које одређује овлашћено службено лице, као и рокови одређени Законом или прописима за које је предвиђена могућност продужења, могу продужити на захтев заинтересованог лица, ако је захтев поднет пре истека рока и ако постоје оправдани разлози за продужење. Дакле, према члану 247. став 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, који је на снази од 30.03.2019. године, ради се о року који је Законом одређен и за који није предвиђена могућност продужења.


Питање:

Да ли се на достављање позива власнику или кориснику возила да да податке о идентитету лица које је управљало возилом у одређено време сагласно члану 247. став 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима који је био на снази до 30.03.2019. године, примењују одредбе Закона о општем управном поступку о личном или посредном достављању?

Правно схватање:

Примењују се одредбе о посредном достављању.

О б р а з л о ж е њ е

Одредбом члана 247. став 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, који је био на снази до 30.03.2019. године, није био прописан рок у коме власник, односно корисник возила треба да поступи, те је сагласно члану 79. став 2. Закона о општем управном поступку, овлашћено службено лице у позиву одређивало рок за поступање, из чега произлази да се рок могао продужити, на захтев заинтересованог лица, што је сагласно са чланом 79. став 3. исто Закона. Дакле, из наведеног произлази да су позиви могли да се уручују посредним путем. Такође треба имати у виду и одредбу члана 66. став 3. Закона о општем управном поступку, према којој ако друкчије није прописано, орган бира начин обавештавања, што значи да имајући у виду да Закон о безбедности саобраћаја на путевима није предвидео рок за поступање лица из члана 247. став 1., тај орган је могао и да бира начин достављања, лично или посредно.


Питање:

Да ли се бенефиција придруживања из члана 277. Закона о прекршајима, примењује у сваком случају, односно и у случају када један од саокривљених изјави жалбу на осуђујућу пресуду након што је наступила апсолутна застарелост прекршајног гоњења, а други саокривљени су уредно примили пресуду и на исту нису изјавили жалбу, а при томе им је рок за изјављивање жалбе истекао пре наступања апсолутне застарелости прекршајног гоњења?

Правно схватање:

Бенефиција придруживања из члана 277. Закона о прекршајима примењује се у сваком случају у ситуацијама када се прекршајни поступак води против више саокривљених, с обзиром да одлука може бити снабдевена само једном клаузулом правноснажности, а иста постаје правноснажна када истекне рок за жалбу саокривљеном коме је одлука уручена последњем, односно када другостепени суд одлучи о жалби.

О б р а з л о ж е њ е

Наведено произилази из члана 277. Закона о прекршајима којим је прописано: "Када другостепени прекршајни суд поводом ма чије жалбе изјављене против одлуке утврди да су разлози због којих је донео пресуду или решење у корист окривљеног корисни и за којег од саокривљених који није изјавио жалбу или није изјавио жалбу у том правцу, поступаће по службеној дужности као да таква жалба постоји". Ова одредба садржи правило о погодности придруживања (beneficium cohaesionis), које треба да спречи да се према саокривљенима по истој правној ствари, који одговарају у истом поступку и чија правна ситуација је иста, различито поступа у жалбеном поступку.
Напомена: Поводом овог спорног питања затражили смо одговор од Врховног касационог суда на питање које је гласило:
Да ли примену института из одредбе члана 277. Закона о прекршајима, у случају наступања застарелости прекршајног поступка треба апсолутно условљавати правним дејством правноснажности одлуке у односу на саокривљене који се нису жалили, односно зависно од тога да ли је застарелост одлуке наступила пре или после истека рока за жалбу?
Кривично одељење Врховног касационог суда је дана 25.12.2017. године заузело став по наведеном питању, који гласи:
Примена института из одредбе члана 277. Закона о прекршајима није условљена правноснажношћу одлуке у односу на саокривљеног који се није жалио (у овом смислу Кривично одељење Врховног касационог суда остало је при ставу израженом у одлуци Прзз.53/11 од 08.06.2012. године).


Питање:

Да ли је удружење грађана и, упоште, правно лице као тражилац информација увек овлашћено да поднесе захтев за покретање прекршајног поступка по Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја или је потребно да се достављањем доказа да му је неко имовинско право повређено или угрожено легитимише као оштећени у смислу одредбе члана 126. став 1. Закона о прекршајима?

Правно схватање:

Удружење грађана и, упоште, правно лице као тражилац информација увек су овлашћени да поднесу захтев за покретање прекршајног поступка по Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја и нису условљени доказивањем својства оштећеног у смислу одредбе члана 126. став 1. Закона о прекршајима.

О б р а з л о ж е њ е

Одредбама члана 126. став 1. Закона о прекршајима прописано је да је оштећени, у смислу овог закона, лице чије је какво лично или имовинско право повређено или угрожено прекршајем. Полазећи од чињенице да се Законом о слободном приступу информацијама од јавног значаја уређује начин остваривања права које је зајемчено чланом 51. став 2. Устава, према којем свако има право на приступ подацима која су у поседу државних органа, то повреда Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја представља повреду уставом зајемченог људског права. Одредбама члана 5. став 1. и став 2. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја прописано је да свако има право да му буде саопштено да ли орган власти поседује одређену информацију од јавног значаја, односно да ли му је она иначе доступна и да свако има право да му се информација од јавног значаја учини доступном при чему је одредбама члана 2. истог закона прописано да је информација од јавног значаја она која се односи на све оно о чему јавност има оправдан интерес да зна. Из наведеног произлази да тражиоци информације нису само физичка лица, која неспорно имају лична права, већ и други облици удруживања грађана или правних лица који су основани у складу са Уставом и законима а делују у циљу прибављања информација које се односе на све оно о чему јавност има оправдан интерес да зна. Како је Врховни касациони суд на седници Грађанског одељења одржаној дана 06.12.2016. године већ заузео правни став да је ускраћивањем адекватног одговора тражиоцу информације учињена повреда личног права, а да је тражилац информација оштећени и увек овлашћен да поднесе захтев за покретање прекршајног поступка, без условљавања претходним доказивањем повреде каквог личног или имовинског права, то у складу са тим правно лице или удружење грађана као тражилац информације аутоматски по самом Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја стиче овлашћење да поднесе захтев за покретање прекршајног поступка по члану 180. став 1. Закона о прекршајима као оштећени.
У прилог оваквом закључку иду и ставови изражени у пресудама Европског суда за људска права у којима је утврђена повреда члана 10. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, при чему треба имати у виду да је чланом 34. Конвенције, прописано да тај суд може примати представке од сваког лица, невладине организације или групе лица који тврде да су жртве повреде права установљених Конвенцијом или протоколима уз њу, учињене од стране неке државе уговорнице, односно да активну легитимацију у поступку пред Судом има лице, група лица или невладина организација која тврди да је жртва повреде права зајемчених Конвенцијом чији смо ми потписници. Управо на тај начин је пресудом Европског суда за људска права по представци број 48135/06 - Иницијатива младих за људска права против Србије, објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 60/2013, утврђено да је дошло до повреде чл. 10 Конвенције, са образложењем да "слобода добијања информација" обухвата право на приступ информацијама а да је подносилац представке невладина организација основана 2003. године са седиштем у Београду, која прати примену транзиционих закона ради обезбеђења поштовања људских права, демократије и владавине права. Такође из образложења наведене одлуке произлази да је наша држава у том поступку истицала приговор недостатка активне легитимације (неспојивост ratione personae) пошто тражене информације нису биле потребне подносиоцу представке. Међутим оваква примедба по ставу Суда је неоснована јер је утврђено да када је невладина организација умешана у питања од јавног интереса, као што је овај подносилац представке, она игра улогу “јавног чувара” сличне важности као што је штампа, услед чега активности подносиоца представке стога захтевају сличну заштиту према Конвенцији као она која се пружа штампи. Исти став заузет је и у пресуди Társaság a Szabadságjogokért против Мађарске, број представке 37374/05, од 14. априла 2009. године, где је такође утврђена повреда чл. 10 Конвенције, а подносилац представке је Мaђарски савез за грађанске слободе односно мађарско удружење грађана.