Усвојена правна мишљења на Првој седници свих судија Прекршајног апелационог суда,
Београд, 12.05.2017. године


ПРАВНО МИШЉЕЊЕ БР. 1

Прекршај из члана 29. став 1. тачка 2. Закона о личној карти, а у вези члана 10. став 4. и члана 11. наведеног Закона не чини малолетно лице, него законски заступник малолетника.

О б р а з л о ж е њ е

Чланом 29. став 1. тачка 2. Закона о личној карти је прописано да новчаном казном до 50.000 динара или казном затвора до 30 дана ће се казнити за прекршај лице које у одређеном року не поднесе захтев за издавање личне карте (члан 11. и 20. став 2.).
Чланом 11. истог Закона је прописано да лица која су по одредбама овог закона дужна да имају личну карту захтев за издавање личне карте подносе најкасније у року од 15 дана по навршеној 16. години живота, односно у року од 15 дана по испуњавању услова из члана 3. овог закона.
Имајући у виду напред наведено одредба члана 11. Закона о личној карти се односи на рокове за подношење захтева, (а и чланом 29. став 1. Закона о личној карти је санкционисано неподношење захтева у одређеном року), док је чланом 10. Закона о личној карти који носи наслов "Захтев. Подношење захтева" ближе прописана сама обавеза и начин подношења захтева за издавање личне карте, па је у ставу 4. прописано да за малолетна или пословно неспособна лица захтев подноси један од родитеља уз писмену сагласност другог родитеља, односно други законски заступник или старатељ.
Према наведеном малолетно лице нема обавезу подношења захтева, већ је та обавеза на родитељу или старатељу (исти је случај и са пословно неспособним лицима) и сходно изнетом малолетник не може одговарати за неподношење захтева за издавање личне карте, обзиром да је та обавеза прописана законом као обавеза родитеља, односно законског заступника или стараоца. Такође, треба имати у виду и одредбу члана 10 Закона о прекршајима, који се односи на радњу извршења прекршаја, у конкретном случају "нечињења" која се може односити само на родитеље малолетника (законског заступника или стараоца).


ПРАВНО МИШЉЕЊЕ БР. 2

У предметима у којима првостепени суд није донео решење о покретању прекршајног поступка или исто не садржи све податке предвиђене чланом 185. Закона о прекршајима, а у међувремену је наступила застарелост за покретање прекршајног поступка, учињена је повреда материјалног права на штету окривљеног из члана 265. став 1. тачка 3. Закона о прекршајима.

О б р а з л о ж е њ е

Уколико првостепени суд није донео решење о покретању поступка (исто се не налази у списима предмета), услед чега је наступила застарелост права на покретање поступка, даљим вођењем поступка првостепени суд чини повреду материјалног права из члана 265. став 1. тачка 3 ЗОП-а на штету окривљеног. Са овом ситуацијом изједначава се и случај када се у списима предмета налази решење о покретању поступка које није попуњено, односно које не садржи све елементе прописане чланом 185. Закона о прекршајима. Тада се сматра да решења нема, па ако је наступила застарелост права на покретање поступка, а првостепени суд ипак поступак води, он такође чини повреду материјалног права из члана 265. став 1. тачка 3. ЗОП-а. Наиме, одредбом члана 185. став 1. Закона о прекршајима је прописано да ако суд не одбаци захтев за покретање прекршајног поступка донеће решење о покретању прекршајног поступка, а у ставу 2. да решење из става 1. овог члана садржи означење лица против кога се покреће прекршајни поступак и правну квалификацију прекршаја, па како се према одредби става 4. истог члана Закона о прекршајима поступак води само у погледу оног прекршаја и против оног окривљеног на које се односи решење о покретању прекршајног поступка, доношењем првостепене пресуде без претходно донетог решења које садржи све елементе предвиђене чланом 185. став 2. Закона о прекршајима првостепени суд чини повреду материјалног права на штету окривљеног предвиђену чланом 265. став 1. тачка 3. Закона о прекршајима на коју Прекршајни апелациони суд пази по службеној дужности.