Усвојена правна схватања на Трећој седници свих судија Прекршајног апелационог суда,
Београд, 14.10.2016. године


1. Питање:

Да ли ће се у погледу застарелости код прекршаја из Закона о фискалним касама у којима је подносилац захтева Пореска управа и који се сматрају пореским прекршајима, применити општи рок застарелости прописан одредбом чл. 84. ст. 1. и ст. 7. Закона о прекршајима (једна година за покретање и две године за вођење прекршајног поступка) или посебан рок застарелости прописан одредбом чл. 114б ст. 1. Закона о пореском поступку и порексој администрацији (пет година за покретање и десет година за вођење прекршајног поступка)?

Правно схватање:

Како Законом о фискалним касама није прописан дужи рок застарелости у смислу чл. 84. ст. 5. Закона о прекршајима, примењује се општи рок застарелости (једна година за покретање и две године за вођење прекршајног поступка).

О б р а з л о ж е њ е

Одредбом чл. 84. ст. 1. Закона о прекршајима је прописано да се прекршајни поступак не може покренути нити водити ако протекне једна година од дана када је прекршај учињен, а у ставу 4. истог члана Закона да се изузетно од одредбе става 1. овог члана, за прекршаје из области царинског, спољнотрговинског, девизног пословања, јавних прихода и финансија, јавних набавки, промета роба и услуга, животне средине, спречавања корупције и ваздушног саобраћаја може посебним законом прописати дужи рок застарелости. Како одредбама Закона о фискалним касама није прописан дужи рок застарелости, то се у односу на прекршаје из тог закона, примењује општи рок застарелости који је прописан Законом о прекршајима.

Издвојено мишљење, Предраг Димитријевић


2. Питање:

Да ли је подручна полицијска станица дужна да против кажњеног који прекрши заштитну меру забране присуствовања спортским приредбама поднесе захтев за покретање прекршајног поступка или је довољно да о томе само дописом обавести суд?

Правно схватање:

Да би се примениле одредбе чл. 63. ст. 4. Закона о прекршајима потребно је да полиција поднесе захтев за покретање прекршајног поступка и да се затим утврди да ли је окривљени прекршио забрану присуствовања одређеним спортским приредбама, односно да није извршио обавезу из чл. 63. ст. 1. Закона о прекршајима (захтев полиције ће имати статус било код другог захтева за покретање прекршајног поступка и тај ће се поступак водити као редовни).

О б р а з л о ж е њ е

Одредбом чл. 63. ст. 1. Закона о прекршајима предвиђена је заштитна мера забране присуствовања одређеним спортским приредбама која се састоји у обавези учиниоца прекршаја да се непосредно пре почетка времена одржавања одређених спортских приредби лично јави службеном лицу у подручној полицијској управи, односно полицијској станици на подручју на којем се учинилац прекршаја затекао и да борави у њиховим просторијама за време одржавања спортске приредбе. Ставом 2. истог члана је прописано да ова заштитна мера може бити изречена у трајању од једне године до осам година. На основу ст. 4. истог члана Закона о прекршајима прописано је да се кажњени санкционише казном затвора од тридесет до шездесет дана уколико не изврши обавезу предвиђену правоснажном пресудом којом је изречена ова заштитна мера, из чега произилази да је наведена радња прописана као прекршај. Да је реч о посебном прекршајном делу произилази и из одредаба чл. 3. и 4. Закона о прекршајима који прописују да дело мора бити прописано законом или на закону заснованом пропису, као и да садржи чињенични опис дела и запрећену прекршајну санкцију.
Из конципиране заштитне мере произилази да пресуда прекршајног суда садржи одређене обавезе за учиниоца прекршаја у погледу забране присуствовања прецизираној врсти спортске приредбе, а то су да се непосредно пре њиховог одржавања јавља надлежном службеном лицу ради боравка у просторијама надлежне полицијске станице док спортска приредба траје. Такође, потребно је имати у виду и то да ли је критичном приликом још важила, односно трајала предметна заштитна мера. Дакле, правоснажном пресудом предвиђа се начин извршења ове мере, а уколико се не поступи по тој обавези предвиђа се казна затвора кажњеном у распону од тридесет до шездесет дана. То практично значи да се мора поднети захтев за покретање прекршајног поступка како би се у прекршајном поступку, по правилима доказивања, поуздано утврдило да ли је критичном приликом заиста дошло до повреде изречене заштитне мере, имајући у виду сваки конкретан случај.
Такође, да би се кажњеном изрекла казна затвора у одређеном трајању морају се, у складу са чл. 42. Закона о прекршајима утврдити околности које утичу да казна буде већа или мања, односно одмерити адекватна законска казна, а што није могуће уколико се не води прекршајни поступак.

Издвојено заједничко мишљење, Милена Поповић, Мирјана Ђурић