Усвојена правна схватања на Другој седници свих судија Прекршајног апелационог суда,
Београд, 27.05.2016. године


Члан 330 став 1 тачка 1 и тачка 8 Закона о безбедности саобраћаја на путевима

1. Питање:

Да ли у ситуацији када лице учини прекршај из члана 330 став 1 тачка 1 и прекршај из тачке 8 овог члана постоји стицај наведених прекршаја или прекршај из члана 330 став 1 тачка 1 наведеног Закона "конзумира" прекршај из тачке 8 истог члана?

Правно схватање:

Лице које управља моторним возилом без возачке дозволе оне категорије којом управља и за време трајања заштитне мере, односно мере безбедности забране управљања моторним возилом чини само прекршај из члана 330 став 1 тачка 1 ЗОБС-а на путевма.

О б р а з л о ж е њ е

Одредбом члана 178 став 1 ЗОБС-а на путевима предвиђено је да моторним возилом, односно скупом возила, може самостално да управља возач који испуњава прописане услове и има возачку дозволу за управљање возилом оне категорије којим управља. Ставом 5 истог члана предвиђене су додатне забране везано за управљање возилом у саобраћају на путу и то у случају да је возачу одлуком надлежног органа забрањено управљање као и када је искључен из саобраћаја.
Околност да окривљени управља возилом без возачке дозволе оне категорије којом управља, било зато што је никада није стекао или му је иста одузета из разлога наведених у члану 197 ЗОБС-а на путевима, искључује могућност да је истом приликом извршио прекршај везан за непоштовање заштитне мере забране управљања моторним возилом изречене правноснажном пресудом прекршајног суда. Лице које возачку дозволу не поседује није овлашћено да управља возилом па у наведеној ситуацији прекршај из члана 330 став 1 тачка 1 конзумира прекршај из члана 330 став 1 тачка 8 тог закона јер неиспуњење законом прописаних примарних услова за управљање возилом има јачу снагу од забране изречене одлуком надлежног органа.

Издвојено заједничко мишљење, Милада Катић, Славица Спахић, Гордана Гавриловић, Радмила Шаркић, Зорка Добривојевић, Ана Ђуровић, Невенка Панчић, Ана Миловановић, Невенка Димитријевић и Катарина Зечар

Издвојено мишљење, Предраг Димитријевић

Издвојено мишљење, Љиљана Милић

Издвојено мишљење, Мирјана Марковић

Издвојено заједничко мишљење, Миланка Димитријевић, Вера Матејић, Љубинка Јанићијевић, Малина Симић Поповић, Весна Пауновић, Мирослав Петровић, Снежана Милошевић и Биљана Гавриловић


2. Питање:

Шта радити са возилима са неоригиналним бројем шасије који су као страна роба били предмет царинског прекршаја увоза без пријаве царини, у ситуацији када није донета осуђујућа пресуда?

Правно схватање:

Возила са неоригиналним бројем шасије су као страна роба предмет царинског прекршаја увоза без пријаве царини и не могу бити предмет легалног промета, регистрације и саобраћаја, па ће се одузети применом члана 232 Закона о прекршајима и када се прекршајни поступак не заврши пресудом којом се окривљени оглашава одговорним, о чему суд доноси посебно решење, којим ће одлучити и о начину поступања са предметом.

О б р а з л о ж е њ е

Правило је да се заштитна мера одузимања предмета прекршаја изриче уз казну учиниоцу прекршаја. Међутим, Закон о прекршајима, као и Закон о кривичном поступку, познаје ситуацију одузимања предмета када се окривљени не огласи одговорним, а постоје и у том случају законски разлози за одузимање предмета. Одредбом члана 232 став 1 Закона о прекршајима („Сл.гласник РС“, бр.65/2013) је прописано да ће се привремено одузети предмети, односно новац добијен продајом предмета вратити власнику кад се прекршајни поступак не заврши пресудом којом се окривљени оглашава одговорним, осим кад то захтевају интереси опште безбедности или разлози морала, о чему суд доноси посебно решење. На то решење окривљени има право жалбе. Реч је о предметима који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја. Дакле, потребна је и довољна та објективна ситуација, независно од субјективне одговорности конкретног учиниоца, јер се услови за одузимање везују за својства наведених предмета.
Одузимање предмета по цитираном члану 232 Закона о прекршајима није усмерено на личност учиниоца, већ је везано за природу и својства предмета. То је посебно у пракси карактеристично и често код возила са лажним бројевима шасије и мотора, јер та околност указује да су таква возила неспорно предмет царинског прекршаја, независно од немогућности утврђивања одговорности конкретног учиниоца. Поред тога, природа таквог возила, са неоригиналним бројевима, не само да указује на то да возило није прошло легалну царинску процедуру, већ такво возило не може бити предмет даљег легалног промета, продаје и коришћења у саобраћају, нити регистрације, па постоји оправдан интерес да се таква возила одузму и промет учини легалним, што налажу и разлози морала, јер није морално нити оправдано да се такво возило остави у правном промету.

Издвојено мишљење, Љубинка Јанићијевић, Снежана Милошевић и Весна Адамовић

Издвојено мишљење, Миланка Димитријевић


3. Питање:

Који суд је месно надлежан у случају када се из чињеничног описа садржаног у поднетом захтеву за покретање прекршајног поступка се не може утврдити место извршења прекршаја (нпр.у ком месту се није придржавао одредаба о коришћењу дневног или неког другог одмора у току вожње за одређене дане)?

Правно схватање:

Када није познато место извршења прекршаја, прекршајни суд који је примио захтев за покретање прекршајног поступка, чим примети да није стварно и месно надлежан, у било којој фази поступка предмет уступа прекршајном суду у месту пребивалишта односно седишта окривљеног лица, као месно надлежном суду, сходно члану 104 став 1 Закона о прекршајима (супсидијарна месна надлежност).

О б р а з л о ж е њ е

Одредбом члана 104 став 1 Закона о прекршајима је прописано да ако није познато место извршења прекршаја, месно је надлежан суд на чијем подручју окривљени има пребивалиште или боравиште, односно седиште окривљеног правног лица уколико се важност прописа којим је прекршај одређен простире и на подручју на коме се налази његово пребивалиште или боравиште, односно седиште окривљеног правног лица.
Одредбом члана 110 став 1 Закона о прекршајима је прописано да је суд дужан да по службеној дужности пази да ли решавање предмета спада у судску надлежност и на своју стварну и месну надлежност и чим примети да није надлежан, решењем се оглашава ненадлежним и без одлагања доставља предмет надлежном суду или другом надлежном органу.
Сходно напред цитираним законским прописима, суд би требало да поступа искључиво по закону, без обзира да ли је прекршајни поступак покренут или не, као и без обзира на то да ли је суд изводио било коју процесну радњу или не. Прекршајни суд који је примио предмет у рад чим примети да није надлежан, решењем ће се огласити ненадлежним и без одлагања доставити предмет надлежном суду или другом надлежном органу.

Издвојено заједничко мишљење, Милена Поповић, Снежана Говедарица, Вера Радак, Златко Шкрипац, Мирјана Ђурић, Анђелка Кораћ Фелбаб, Нада Гостојић, Драга Шошкић, Мирјана Тукар, Милорад Вукајловић, Радмила Шаркић, Марија Вуковић Станковић, Невенка Димитријевић, Снежана Миленковић и Леонида Поповић.


4. Питање:

Да ли се у изреци пресуде, првостепене или другостепене, (због примене блажег прописа) могу комбиновати Закон о безбедности саобраћаја на путевима и Закон о радном времену посаде возила у друмском превозу и тахографима, а у поступку који се води против правног и одговорног лица због кршења одредби члана 45. став 2, члана 243, 244. и 245. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, јер је дошло до промене прописа којим је предвиђен прекршај, с обзиром да су ступањем на снагу Закона о радном времену посаде возила у друмском превозу и тахографима престале да важе одредбе члана 45. став 2, члана 243, 244. и 245. ЗОБС-а?

Правно схватање:

У поступку који се води против правног и одговорног лица због кршења одредби члана 45. став 2, члана 243, 244. и 245. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, у ситуацији када је дошло до промене прописа којим је предвиђен прекршај, јер су ступањем на снагу Закона о радном времену посаде возила у друмском превозу и тахографима престале да важе одредбе члана 45. став 2, члана 243, 244. и 245. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, у изреци првостепене и другостепене пресуде није могућа комбинација ова два прописа, па је потребно примењивати само један и то пропис који је повољнији по окривљене. У ситуацији када није могуће утврдити који је закон повољнији, треба применити закон који је важио у време извршења прекршаја (у овом случају Закон о безбедности саобраћаја на путевима).

О б р а з л о ж е њ е

Одредбама члана 2. Закона о прекршајима је прописано да је прекршај противправно дело које је Законом или другим прописом надлежног органа одређено као прекршај и за које је прописана прекршајна санкција што практично значи да је конкретан прекршај одређен 1.чињеничним описом, 2.правном квалификацијом и 3.прекршајном санкцијом.
Прекршаји правних лица у Закону о безбедности саобраћаја на путевима су тако дефинисани да диспозиција и санкција заправо чине једну правну норму (нпр. „казниће се за прекршај правно лице ако поступи супротно члану 244. став 1, 2,4. и 5.), тако да није могућа егзистенција само казнене норме, а без упоришта у диспозицији.
Слично је нормативно дефинисање прекршаја правних лица и у Закону о радном времену посаде возила у друмском превозу и тахографима, с тим што је у овом Закону у казненим одредбама, поред позивања на поступање супротно диспозицији, деликтна радња конкретизована.

Издвојено заједничко мишљење, Ана Ђуровић, Горан Божић, Зорица Милосављевић, Радмила Шаркић, Ана Миловановић, Зорка Добривојевић, Катарина Зечар, Маја Вадњал, Невенка Панчић, Весна Адамовић, Славица Спахић, Леонида Поповић, Милада Катић, Снежана Миленковић, Марија Вуковић Станковић, Гордана Ковић Марковић, Златко Шкрипац и Весна Вулетић.

Издвојено мишљење, Љубинка Јанићијевић, Снежана Милошевић и Биљана Гавриловић


Члан 293 став 1 тачка 1 или члан 294 став 1 тачка 1

У пракси Прекршајног апелационог суда појавио се проблем неједнаког поступања у предметима са преференцијалним пореклом робе, јер у истоветној ситуацији нека судска већа доносе ослобађајуће одлуке, а нека осуђујуће. У вези са изнетим Прекршајном апелационом суду приспео је и допис Управе царина којим се тражи да суд усагласи начин поступања у оваквим предметима, па је Одељење судске праксе заузело следећи

Став:

Питање постојања прекршаја из члана 293 став 1 тачка 1 или члан 294 став 1 тачка 1 Царинског закона везаног за преференцијално порекло робе зависи од околности случаја односно од утврђеног чињеничног стања. Оно што би у свакој од тих ситуација могло бити заједничко је да, када је царински орган земље извознице
1) потврдио да раније приложена документација о преференцијалном пореклу робе није тачна, или
2) да је документација непотпуна, или
3) да извозник на тражење царинског органа земље извознице није дао никакав одговор,
ти докази указују да је радња неког од наведених прекршаја учињена и да би захтев могао бити основан. Међутим, како је у свим овим случајевима посебно значајно питање виности, неопходно је да подносилац уз захтев приложи или предложи и доказе којима би се поткрепиле тврдње о кривици учинилаца.


О б р а з л о ж е њ е

У пракси Прекршајног апелационог суда учестале су ситуације да Управа царина окривљенима ставља на терет извршење прекршаја из члана 293 став 1 тачка 1 или члана 294 став 1 тачка 1 Царинаког закона везаног за преференцијално порекло робе и уз захтев као доказ прилаже обавештење царинског органа земље извознице да документација коју је увозник претходно предочио Управи царина није била валидна јер је накнадно утврђено да роба запрао нема преференцијално порекло, док се окривљени бране да нису знали и/или нису могли знати за ту чињеницу. Реч је дакле о случају у којем суд цени врло мало доказа битних за биће прекршаја, најчешће само два кључна-са једне стране обавештење земље извознице да роба оцарињена као роба са преференцијалним пореклом то порекло нема и, са друге стране, одбрану окривљеног који негира да му је та околност уопште била или могла бити позната, што често води ослобађајућим одлукама чак и онда када је извесно да је дело извршено.
Неспорно је да одлука суда не може почивати на претпоставкама или уверењима суда која нису поткрепљена на одговарајући начин, већ само на чињеницама утврђеним у поступку и то на основу приложених и изведених доказа. Реално је такође да у случајевима када царински орган земље извознице Управи царина РС потврди да раније приложена документација није била тачна тј. да роба није имала преференцијално порекло или када обавести да извозник страном царинском органу на његово тражење није доставио потребне податке или када су подаци непотпуни, ти докази указују да је остварена радња прекршаја из члана 293 став 1 тачка 1 или члана 294 став 1 тачка 1 Царинског закона. Али, то не значи да аутоматски постоји кривица лица које је царини предало документ (а није га само сачинило) нити може аутоматски значити да кривице нема, већ се процена подносиоца захтева о томе да је извршилац поступао умишљајно или нехатно мора поткрепити одговарајућим доказима.
У исте сврхе царински органи би требало да поступак истраге који сами спроводе детаљно документују и да уз захтев доставе све податке прикупљене у тој фази а који се тичу не само радње прекршаја већ и окривљеног, нпр. његову изјаву о томе под којим је околностима робу набавио-од кога, преко кога, како је дошао до извозника, да ли је имао могућност да веродостојност исправе која је њему дата и коју је он предао царини провери, да ли је уопште покушавао да то учини итд., а исто тако и податке да ли се окривљени жалио на одлуку којом је накнадно обавезан да уплати разлику царинских дажбина, да ли је тај износ уплатио и слично. Подносилац захтева такође треба да обезбеди тачан превод стране документације и да кроз захтев предложи извођење свих доказа које сматра релеватним, што је значајно због чињенице да суд доказе само тако (на предлог странака) и изводи а да по свом нахођењу то чини изузетно. Са друге стране, суд је дужан да поступак води у складу са законом, што у оваквим предме тима, баш због чињенице да кривица извршиоца уопште не би морала постојати, подразумева детаљно саслушање окривљеног на околности везане за знање или могућност знања да се није радило о роби са преференцијалним пореклом, дакле на исте оне околности о којима је окривљени евентуално већ дао изјаву царинским органима (како је дошао до извозника, зашто се определио за њега, да ли је уопште имао могућност да одговарајућим механизмима провери валидност документације итд.). У случају да окривљени оспорава извршење прекршаја било би неопходно да суд закаже претрес и на исти позове како окривљеног тако и представника подносиоца захтева и сведоке, што је значајно јер опредељење за претрес даје не само простор за сучељавања странака и најјасније утврђивање чињеница већ и могућност подносиоцу захтева да исти измени или од њега одустане итд., дакле представља најефикаснији и најекономичнији начин рада и окончања поступка.