Usvojena pravna shvatanja na Drugoj sednici svih sudija Prekršajnog apelacionog suda,
Beograd, 27.05.2016. godine


Član 330 stav 1 tačka 1 i tačka 8 Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima

1. Pitanje:

Da li u situaciji kada lice učini prekršaj iz člana 330 stav 1 tačka 1 i prekršaj iz tačke 8 ovog člana postoji sticaj navedenih prekršaja ili prekršaj iz člana 330 stav 1 tačka 1 navedenog Zakona "konzumira" prekršaj iz tačke 8 istog člana?

Pravno shvatanje:

Lice koje upravlja motornim vozilom bez vozačke dozvole one kategorije kojom upravlja i za vreme trajanja zaštitne mere, odnosno mere bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilom čini samo prekršaj iz člana 330 stav 1 tačka 1 ZOBS-a na putevma.

O b r a z l o ž e nj e

Odredbom člana 178 stav 1 ZOBS-a na putevima predviđeno je da motornim vozilom, odnosno skupom vozila, može samostalno da upravlja vozač koji ispunjava propisane uslove i ima vozačku dozvolu za upravljanje vozilom one kategorije kojim upravlja. Stavom 5 istog člana predviđene su dodatne zabrane vezano za upravljanje vozilom u saobraćaju na putu i to u slučaju da je vozaču odlukom nadležnog organa zabranjeno upravljanje kao i kada je isključen iz saobraćaja.
Okolnost da okrivljeni upravlja vozilom bez vozačke dozvole one kategorije kojom upravlja, bilo zato što je nikada nije stekao ili mu je ista oduzeta iz razloga navedenih u članu 197 ZOBS-a na putevima, isključuje mogućnost da je istom prilikom izvršio prekršaj vezan za nepoštovanje zaštitne mere zabrane upravljanja motornim vozilom izrečene pravnosnažnom presudom prekršajnog suda. Lice koje vozačku dozvolu ne poseduje nije ovlašćeno da upravlja vozilom pa u navedenoj situaciji prekršaj iz člana 330 stav 1 tačka 1 konzumira prekršaj iz člana 330 stav 1 tačka 8 tog zakona jer neispunjenje zakonom propisanih primarnih uslova za upravljanje vozilom ima jaču snagu od zabrane izrečene odlukom nadležnog organa.

Izdvojeno zajedničko mišljenje, Milada Katić, Slavica Spahić, Gordana Gavrilović, Radmila Šarkić, Zorka Dobrivojević, Ana Đurović, Nevenka Pančić, Ana Milovanović, Nevenka Dimitrijević i Katarina Zečar *

Izdvojeno mišljenje, Predrag Dimitrijević *

Izdvojeno mišljenje, Ljiljana Milić *

Izdvojeno mišljenje, Mirjana Marković *

Izdvojeno zajedničko mišljenje, Milanka Dimitrijević, Vera Matejić, Ljubinka Janićijević, Malina Simić Popović, Vesna Paunović, Miroslav Petrović, Snežana Milošević i Biljana Gavrilović *


2. Pitanje:

Šta raditi sa vozilima sa neoriginalnim brojem šasije koji su kao strana roba bili predmet carinskog prekršaja uvoza bez prijave carini, u situaciji kada nije doneta osuđujuća presuda?

Pravno shvatanje:

Vozila sa neoriginalnim brojem šasije su kao strana roba predmet carinskog prekršaja uvoza bez prijave carini i ne mogu biti predmet legalnog prometa, registracije i saobraćaja, pa će se oduzeti primenom člana 232 Zakona o prekršajima i kada se prekršajni postupak ne završi presudom kojom se okrivljeni oglašava odgovornim, o čemu sud donosi posebno rešenje, kojim će odlučiti i o načinu postupanja sa predmetom.

O b r a z l o ž e nj e

Pravilo je da se zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja izriče uz kaznu učiniocu prekršaja. Međutim, Zakon o prekršajima, kao i Zakon o krivičnom postupku, poznaje situaciju oduzimanja predmeta kada se okrivljeni ne oglasi odgovornim, a postoje i u tom slučaju zakonski razlozi za oduzimanje predmeta. Odredbom člana 232 stav 1 Zakona o prekršajima („Sl.glasnik RS“, br.65/2013) je propisano da će se privremeno oduzeti predmeti, odnosno novac dobijen prodajom predmeta vratiti vlasniku kad se prekršajni postupak ne završi presudom kojom se okrivljeni oglašava odgovornim, osim kad to zahtevaju interesi opšte bezbednosti ili razlozi morala, o čemu sud donosi posebno rešenje. Na to rešenje okrivljeni ima pravo žalbe. Reč je o predmetima koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja. Dakle, potrebna je i dovoljna ta objektivna situacija, nezavisno od subjektivne odgovornosti konkretnog učinioca, jer se uslovi za oduzimanje vezu ju za svojstva navedenih predmeta.
Oduzimanje predmeta po citiranom članu 232 Zakona o prekršajima nije usmereno na ličnost učinioca, već je vezano za prirodu i svojstva predmeta. To je posebno u praksi karakteristično i često kod vozila sa lažnim brojevima šasije i motora, jer ta okolnost ukazuje da su takva vozila nesporno predmet carinskog prekršaja, nezavisno od nemogućnosti utvrđivanja odgovornosti konkretnog učinioca. Pored toga, priroda takvog vozila, sa neoriginalnim brojevima, ne samo da ukazuje na to da vozilo nije prošlo legalnu carinsku proceduru, već takvo vozilo ne može biti predmet daljeg legalnog prometa, prodaje i korišćenja u saobraćaju, niti registracije, pa postoji opravdan interes da se takva vozila oduzmu i promet učini legalnim, što nalažu i razlozi morala, jer nije moralno niti opravdano da se takvo vozilo ostavi u pravnom prometu.

Izdvojeno mišljenje, Ljubinka Janićijević, Snežana Milošević i Vesna Adamović *

Izdvojeno mišljenje, Milanka Dimitrijević *


3. Pitanje:

Koji sud je mesno nadležan u slučaju kada se iz činjeničnog opisa sadržanog u podnetom zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka se ne može utvrditi mesto izvršenja prekršaja (npr.u kom mestu se nije pridržavao odredaba o korišćenju dnevnog ili nekog drugog odmora u toku vožnje za određene dane)?

Pravno shvatanje:

Kada nije poznato mesto izvršenja prekršaja, prekršajni sud koji je primio zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, čim primeti da nije stvarno i mesno nadležan, u bilo kojoj fazi postupka predmet ustupa prekršajnom sudu u mestu prebivališta odnosno sedišta okrivljenog lica, kao mesno nadležnom sudu, shodno članu 104 stav 1 Zakona o prekršajima (supsidijarna mesna nadležnost).

O b r a z l o ž e nj e

Odredbom člana 104 stav 1 Zakona o prekršajima je propisano da ako nije poznato mesto izvršenja prekršaja, mesno je nadležan sud na čijem području okrivljeni ima prebivalište ili boravište, odnosno sedište okrivljenog pravnog lica ukoliko se važnost propisa kojim je prekršaj određen prostire i na području na kome se nalazi njegovo prebivalište ili boravište, odnosno sedište okrivljenog pravnog lica.
Odredbom člana 110 stav 1 Zakona o prekršajima je propisano da je sud dužan da po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje predmeta spada u sudsku nadležnost i na svoju stvarnu i mesnu nadležnost i čim primeti da nije nadležan, rešenjem se oglašava nenadležnim i bez odlaganja dostavlja predmet nadležnom sudu ili drugom nadležnom organu.
Shodno napred citiranim zakonskim propisima, sud bi trebalo da postupa isključivo po zakonu, bez obzira da li je prekršajni postupak pokrenut ili ne, kao i bez obzira na to da li je sud izvodio bilo koju procesnu radnju ili ne. Prekršajni sud koji je primio predmet u rad čim primeti da nije nadležan, rešenjem će se oglasiti nenadležnim i bez odlaganja dostaviti predmet nadležnom sudu ili drugom nadležnom organu.

Izdvojeno zajedničko mišljenje, Milena Popović, Snežana Govedarica, Vera Radak, Zlatko Škripac, Mirjana Đurić, Anđelka Korać Felbab, Nada Gostojić, Draga Šoškić, Mirjana Tukar, Milorad Vukajlović, Radmila Šarkić, Marija Vuković Stanković, Nevenka Dimitrijević, Snežana Milenković i Leonida Popović. *


4. Pitanje:

Da li se u izreci presude, prvostepene ili drugostepene, (zbog primene blažeg propisa) mogu kombinovati Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima i Zakon o radnom vremenu posade vozila u drumskom prevozu i tahografima, a u postupku koji se vodi protiv pravnog i odgovornog lica zbog kršenja odredbi člana 45. stav 2, člana 243, 244. i 245. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, jer je došlo do promene propisa kojim je predviđen prekršaj, s obzirom da su stupanjem na snagu Zakona o radnom vremenu posade vozila u drumskom prevozu i tahografima prestale da važe odredbe člana 45. stav 2, člana 243, 244. i 245. ZOBS-a?

Pravno shvatanje:

U postupku koji se vodi protiv pravnog i odgovornog lica zbog kršenja odredbi člana 45. stav 2, člana 243, 244. i 245. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, u situaciji kada je došlo do promene propisa kojim je predviđen prekršaj, jer su stupanjem na snagu Zakona o radnom vremenu posade vozila u drumskom prevozu i tahografima prestale da važe odredbe člana 45. stav 2, člana 243, 244. i 245. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, u izreci prvostepene i drugostepene presude nije moguća kombinacija ova dva propisa, pa je potrebno primenjivati samo jedan i to propis koji je povoljniji po okrivljene. U situaciji kada nije moguće utvrditi koji je zakon povoljniji, treba primeniti zakon koji je važio u vreme izvršenja prekršaja (u ovom slučaju Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima).

O b r a z l o ž e nj e

Odredbama člana 2. Zakona o prekršajima je propisano da je prekršaj protivpravno delo koje je Zakonom ili drugim propisom nadležnog organa određeno kao prekršaj i za koje je propisana prekršajna sankcija što praktično znači da je konkretan prekršaj određen 1.činjeničnim opisom, 2.pravnom kvalifikacijom i 3.prekršajnom sankcijom.
Prekršaji pravnih lica u Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima su tako definisani da dispozicija i sankcija zapravo čine jednu pravnu normu (npr. „kazniće se za prekršaj pravno lice ako postupi suprotno članu 244. stav 1, 2,4. i 5.), tako da nije moguća egzistencija samo kaznene norme, a bez uporišta u dispoziciji.
Slično je normativno definisanje prekršaja pravnih lica i u Zakonu o radnom vremenu posade vozila u drumskom prevozu i tahografima, s tim što je u ovom Zakonu u kaznenim odredbama, pored pozivanja na postupanje suprotno dispoziciji, deliktna radnja konkretizovana.

Izdvojeno zajedničko mišljenje, Ana Đurović, Goran Božić, Zorica Milosavljević, Radmila Šarkić, Ana Milovanović, Zorka Dobrivojević, Katarina Zečar, Maja Vadnjal, Nevenka Pančić, Vesna Adamović, Slavica Spahić, Leonida Popović, Milada Katić, Snežana Milenković, Marija Vuković Stanković, Gordana Ković Marković, Zlatko Škripac i Vesna Vuletić. *

Izdvojeno mišljenje, Ljubinka Janićijević, Snežana Milošević i Biljana Gavrilović *


Član 293 stav 1 tačka 1 ili član 294 stav 1 tačka 1

U praksi Prekršajnog apelacionog suda pojavio se problem nejednakog postupanja u predmetima sa preferencijalnim poreklom robe, jer u istovetnoj situaciji neka sudska veća donose oslobađajuće odluke, a neka osuđujuće. U vezi sa iznetim Prekršajnom apelacionom sudu prispeo je i dopis Uprave carina kojim se traži da sud usaglasi način postupanja u ovakvim predmetima, pa je Odeljenje sudske prakse zauzelo sledeći

Stav:

Pitanje postojanja prekršaja iz člana 293 stav 1 tačka 1 ili član 294 stav 1 tačka 1 Carinskog zakona vezanog za preferencijalno poreklo robe zavisi od okolnosti slučaja odnosno od utvrđenog činjeničnog stanja. Ono što bi u svakoj od tih situacija moglo biti zajedničko je da, kada je carinski organ zemlje izvoznice
1) potvrdio da ranije priložena dokumentacija o preferencijalnom poreklu robe nije tačna, ili
2) da je dokumentacija nepotpuna, ili
3) da izvoznik na traženje carinskog organa zemlje izvoznice nije dao nikakav odgovor,
ti dokazi ukazuju da je radnja nekog od navedenih prekršaja učinjena i da bi zahtev mogao biti osnovan. Međutim, kako je u svim ovim slučajevima posebno značajno pitanje vinosti, neophodno je da podnosilac uz zahtev priloži ili predloži i dokaze kojima bi se potkrepile tvrdnje o krivici učinilaca.

O b r a z l o ž e nj e

U praksi Prekršajnog apelacionog suda učestale su situacije da Uprava carina okrivljenima stavlja na teret izvršenje prekršaja iz člana 293 stav 1 tačka 1 ili člana 294 stav 1 tačka 1 Carinakog zakona vezanog za preferencijalno poreklo robe i uz zahtev kao dokaz prilaže obaveštenje carinskog organa zemlje izvoznice da dokumentacija koju je uvoznik prethodno predočio Upravi carina nije bila validna jer je naknadno utvrđeno da roba zaprao nema preferencijalno poreklo, dok se okrivljeni brane da nisu znali i/ili nisu mogli znati za tu činjenicu. Reč je dakle o slučaju u kojem sud ceni vrlo malo dokaza bitnih za biće prekršaja, najčešće samo dva ključna-sa jedne strane obaveštenje zemlje izvoznice da roba ocarinjena kao roba sa preferencijalnim poreklom to poreklo nema i, sa druge strane, odbranu okrivljenog koji negira da mu je ta okolnost uopšte bila ili mogla biti poznata, što često vodi oslobađajućim odlukama čak i onda kada je izvesno da je delo izvršeno.
Nesporno je da odluka suda ne može počivati na pretpostavkama ili uverenjima suda koja nisu potkrepljena na odgovarajući način, već samo na činjenicama utvrđenim u postupku i to na osnovu priloženih i izvedenih dokaza. Realno je takođe da u slučajevima kada carinski organ zemlje izvoznice Upravi carina RS potvrdi da ranije priložena dokumentacija nije bila tačna tj. da roba nije imala preferencijalno poreklo ili kada obavesti da izvoznik stranom carinskom organu na njegovo traženje nije dostavio potrebne podatke ili kada su podaci nepotpuni, ti dokazi ukazuju da je ostvarena radnja prekršaja iz člana 293 stav 1 tačka 1 ili člana 294 stav 1 tačka 1 Carinskog zakona. Ali, to ne znači da automatski postoji krivica lica koje je carini predalo dokument (a nije ga samo sačinilo) niti može automatski značiti da krivice nema, već se procena podnosioca zahteva o tome da je izvršilac postupao umišljajno ili nehatno mora potkrepiti odgovarajućim dokazima.
U iste svrhe carinski organi bi trebalo da postupak istrage koji sami sprovode detaljno dokumentuju i da uz zahtev dostave sve podatke prikupljene u toj fazi a koji se tiču ne samo radnje prekršaja već i okrivljenog, npr. njegovu izjavu o tome pod kojim je okolnostima robu nabavio-od koga, preko koga, kako je došao do izvoznika, da li je imao mogućnost da verodostojnost isprave koja je njemu data i koju je on predao carini proveri, da li je uopšte pokušavao da to učini itd., a isto tako i podatke da li se okrivljeni žalio na odluku kojom je naknadno obavezan da uplati razliku carinskih dažbina, da li je taj iznos uplatio i slično. Podnosilac zahteva takođe treba da obezbedi tačan prevod strane dokumentacije i da kroz zahtev predloži izvođenje svih dokaza koje smatra relevatnim, što je značajno zbog činjenice da sud dokaze samo tako (na predlog stranaka) i izvodi a da po svom nahođenju to čini izuzetno. Sa druge strane, sud je dužan da postupak vodi u skladu sa zakonom, što u ovak vim predmetima, baš zbog činjenice da krivica izvršioca uopšte ne bi morala postojati, podrazumeva detaljno saslušanje okrivljenog na okolnosti vezane za znanje ili mogućnost znanja da se nije radilo o robi sa preferencijalnim poreklom, dakle na iste one okolnosti o kojima je okrivljeni eventualno već dao izjavu carinskim organima (kako je došao do izvoznika, zašto se opredelio za njega, da li je uopšte imao mogućnost da odgovarajućim mehanizmima proveri validnost dokumentacije itd.). U slučaju da okrivljeni osporava izvršenje prekršaja bilo bi neophodno da sud zakaže pretres i na isti pozove kako okrivljenog tako i predstavnika podnosioca zahteva i svedoke, što je značajno jer opredeljenje za pretres daje ne samo prostor za sučeljavanja stranaka i najjasnije utvrđivanje činjenica već i mogućnost podnosiocu zahteva da isti izmeni ili od njega odustane itd., dakle predstavlja najefikasniji i najekonomičniji način rada i okončanja postupka.

* ćirilica