Правни ставови/схватања и мишљења по областима, ЗОП - материјално право


ПИТАЊЕ

Да ли је подручна полицијска станица дужна да против кажњеног који прекрши заштитну меру забране присуствовања спортским приредбама поднесе захтев за покретање прекршајног поступка или је довољно да о томе само дописом обавести суд?

ПРАВНО СХВАТАЊЕ

Да би се примениле одредбе чл. 63. ст. 4. Закона о прекршајима потребно је да полиција поднесе захтев за покретање прекршајног поступка и да се затим утврди да ли је окривљени прекршио забрану присуствовања одређеним спортским приредбама, односно да није извршио обавезу из чл. 63. ст. 1. Закона о прекршајима (захтев полиције ће имати статус било код другог захтева за покретање прекршајног поступка и тај ће се поступак водити као редовни).

О б р а з л о ж е њ е

Одредбом чл. 63. ст. 1. Закона о прекршајима предвиђена је заштитна мера забране присуствовања одређеним спортским приредбама која се састоји у обавези учиниоца прекршаја да се непосредно пре почетка времена одржавања одређених спортских приредби лично јави службеном лицу у подручној полицијској управи, односно полицијској станици на подручју на којем се учинилац прекршаја затекао и да борави у њиховим просторијама за време одржавања спортске приредбе. Ставом 2. истог члана је прописано да ова заштитна мера може бити изречена у трајању од једне године до осам година. На основу ст. 4. истог члана Закона о прекршајима прописано је да се кажњени санкционише казном затвора од тридесет до шездесет дана уколико не изврши обавезу предвиђену правоснажном пресудом којом је изречена ова заштитна мера, из чега произилази да је наведена радња прописана као прекршај. Да је реч о посебном прекршајном делу произилази и из одредаба чл. 3. и 4. Закона о прекршајима који прописују да дело мора бити прописано законом или на закону заснованом пропису, као и да садржи чињенични опис дела и запрећену прекршајну санкцију.
Из конципиране заштитне мере произилази да пресуда прекршајног суда садржи одређене обавезе за учиниоца прекршаја у погледу забране присуствовања прецизираној врсти спортске приредбе, а то су да се непосредно пре њиховог одржавања јавља надлежном службеном лицу ради боравка у просторијама надлежне полицијске станице док спортска приредба траје. Такође, потребно је имати у виду и то да ли је критичном приликом још важила, односно трајала предметна заштитна мера. Дакле, правоснажном пресудом предвиђа се начин извршења ове мере, а уколико се не поступи по тој обавези предвиђа се казна затвора кажњеном у распону од тридесет до шездесет дана. То практично значи да се мора поднети захтев за покретање прекршајног поступка како би се у прекршајном поступку, по правилима доказивања, поуздано утврдило да ли је критичном приликом заиста дошло до повреде изречене заштитне мере, имајући у виду сваки конкретан случај.
Такође, да би се кажњеном изрекла казна затвора у одређеном трајању морају се, у складу са чл. 42. Закона о прекршајима утврдити околности које утичу да казна буде већа или мања, односно одмерити адекватна законска казна, а што није могуће уколико се не води прекршајни поступак.

Издвојено заједничко мишљење, Милена Поповић, Мирјана Ђурић

(Трећа седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 14.10.2016. године)

ПИТАЊЕ

Када је захтев за покретање прекршајног поступка поднет против једног лица у коме се стичу својства предузетника и возача (физичког лица), да ли исто лице може бити кажњено по оба основа?

ПРАВНИ СТАВ

Уколико је захтев за покретање прекршајног поступка поднет против једног лица са једним чињеничним описом из којег произилазе правна обележја прекршаја за предузетника и правна обележја прекршаја за физичко лице, не може исто лице за исто дело бити два пута кажњено.

О б р а з л о ж е њ е

Код прекршаја из области Закона о безбедности саобраћаја на путевима су чести случајеви да се захтев за покретање прекршајног поступка поднесе против истог лица у својству предузетника и возача (пример: члан 328. став 2. тачка 35. и члан 331. став 1. тачка 80. Закона о безбедности саобраћаја на путевима).
Без обзира што су у питању две квалификације, код једног чињеничног описа и једног лица као учиниоца прекршаја, исто не може бити кажњено два пута за исто дело, имајући у виду одредбе члана 8. став 1. Закона о прекршајима. (Друга седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 05.07.2012. године)

ПИТАЊЕ

Када је материјалним прописом прописан само максимални износ новчане казне, да ли се приликом изрицања казне суд мора придржавати граница законске мере новчане казне из члана 35. Закона о прекршајима?

ПРАВНИ СТАВ

У ситуацији када је прописом новчана казна прописана "до", односно када је прописана само максимална новчана казна, приликом изрицања исте суд је у обавези да се придржава граница законске мере новчане казне из члана 35. Закона о прекршајима.

О б р а з л о ж е њ е

Чланом 35. Закона о прекршајима је прописан општи минимум и максимум новчаних казни за прекршаје. У ситуацији када прописом није предвиђен посебан минимум новчане казне већ само посебан максимум (Закон о јавном реду и миру, Закон о личној карти и др.) суд не може изрећи новчану казну испод општег минимума из члана 35. Закона о прекршајима. Аналогно томе се и код ублажавања прописане новчане казне сходно члану 40. Закона о прекршајима казна не може изрећи испод најмање законске мере те врсте казне. Уколико је прописом предвиђен посебан минимум казне који је испод општег минимума новчане казне из члана 35. Закона о прекршајима, казна се може изрећи у распону прописане новчане казне тим посебним прописом. (Друга седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 05.07.2012. године)

ПРАВНИ СТАВ

Приликом оцене да ли је закон који је почео да се примењује након извршеног прекршаја блажи за учиниоца потребно је да се посматра пропис у целини у смислу санкција које су запрећене за тај прекршај, у конкретном случају. (Друга седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 07.07.2011. године)

ПРАВНО МИШЉЕЊЕ

Уколико је казненом одредбом санкционисано поступање противно више материјално-правних одредаба, ненавођење материјално-правне одредбе у изреци пресуде, може изреку чинити неразумљивом.
Уколико је казненом одредбом санкционисано поступање противно једној материјално-правној одредби, у образложењу пресуде би требало навести које су материјалне одредбе повређене. (Друга седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 07.07.2011. године)

ПИТАЊЕ

Да ли радње које је подносилац захтева предузео приликом откривања кривичног дела - фалсификовања исправе и подношења кривичне пријаве, представљају радње које прекидају застарелост прекршајног гоњења, ако је захтев за покретање прекршајног поступка поднет по наступању релативне застарелости?

ПРАВНИ СТАВ

(НАПОМЕНА: Стављен ван снаге на Другој седници свих судија Прекршајног апелационог суда одржаној дана 27.05.2016. године)

Када подносилац захтева за покретање прекршајног поступка предузима радње ради откривања кривичног дела или радње везане за кривично гоњење а поднесе захтев за покретање прекршајног поступка након наступања релативне застарелости, прекршајни поступак се не може покренути јер је одредбом члана 76. став 1. Закона о прекршајима, прописано да се прекршајни поступак не може покренути ако протекне једна година од дана када је прекршај учињен. (Прва седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 25.03.2011. године)

ПИТАЊЕ

Да ли постоји прекршајна одговорност правног и одговорног лица у случају непрекидне блокаде жиро рачуна правног лица?

ПРАВНИ СТАВ

Блокада жиро рачуна правног лица представља основ за искључење одговорности али у списима предмета мора да постоји доказ односно од одељења за принудну наплату Народне банке Србије је потребно прибавити податке о периодима неликвидности правног лица у односу на време извршења прекршаја. (Прва седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 25.03.2011. године)

ПИТАЊЕ

Да ли представник правног лица може да буде адвокат или то мора бити лице из редова запослених?

ПРАВНИ СТАВ

(НАПОМЕНА: Стављен ван снаге на Другој седници свих судија Прекршајног апелационог суда одржаној дана 27.05.2016. године)

Према члану 111. став 1. и 2. Закона о прекршајима представник правног лица може бити само лице запослено у правном лицу, а адвокат може бити само бранилац окривљеног правног лица. (Прва седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 25.03.2011. године)

ПИТАЊЕ

Како изрицати новчане казне и ублажавати исте када није прописан одређени минимални износ, а да не буду повређене одредбе члана 35. став 1. Закона о прекршајима?

ПРАВНИ СТАВ

Новчане казне се изричу применом материјалног прописа којим је прекршај предвиђен, а ублажавају у складу са одредбама члана 40. Закона о прекршајима, до законског минимума који је прописан чланом 35. став 1. Закона о прекршајима. (Прва седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 25.03.2011. године)

ПИТАЊЕ

Да ли искључити постојање продуженог прекршаја, који Закон о прекршајима не прописује а ради се о правној конструкцији која није противна нашем праву? Ради се о томе да више одвојених прекршаја правно чине један прекршај под условом да се исто лице појављује као извршилац свих прекршаја који чине продужени прекршај, да постоји идентитет прекршаја, да постоји временски континуитет између појединачно извршених прекршаја што значи да сви прекршаји буду остварени у одређеном временском континуитету, да постоји јединство виности и да сви извршени прекршаји чине целину са логичког резоновања и свеукупне животне ситуације за време њиховог извршења.

ПРАВНИ СТАВ

(НАПОМЕНА: Стављен ван снаге на Другој седници свих судија Прекршајног апелационог суда одржаној дана 27.05.2016. године)

Не треба искључити постојање продуженог прекршаја.

О б р а з л о ж е њ е

Треба имати у виду да ћемо се са овим све више сретати, нарочито када су у питању порески прекршаји. Као пример можемо узети Закон о доприносима за обавезно осигурање када се ради о вишемесечном, континуираном необрачунавању и неуплаћивању доприноса а поднет је један захтев од стране овлашћеног подносиоца и против истог лица. Исто тако о продуженом делу прекршаја постоји и Одлука Врховног суда Србије Уп.бр.359/99 од 02.02.2000. године, која говори о продуженом делу прекршаја из члана 12. став 1. Закона о јавном реду и миру. Исто тако треба имати у виду да продужени прекршај није стицај, с обзиром да се за продужени прекршај као јединство прекршаја изриче само једна казна, тако да се околности што постоји већи број радњи извршења у продужењу, могу узети у обзир код одмеравања казне. (Четврта седница свих судија Вишег прекршајног суда, Ниш, 23.07.2010. године)

ПИТАЊЕ

Примена блажег прописа

(НАПОМЕНА: Стављен ван снаге на Другој седници свих судија Прекршајног апелационог суда одржаној дана 27.05.2016. године)

Kада је одлуком прекршајног органа окривљеном за прекршај поред новчане казне изречена и заштитна мера забране управљања моторним возилом, а потом опозвана раније изречена заштитна мера чије је извршење било одложено на период од једне године, тако да је изречена заштитна мера у укупном трајању од шест месеци (за прекршаје према раније важећем Закону о основама безбедности саобраћаја на путевима), решавајући по жалби окривљеног на такву одлуку Виши прекршајни суд не може укинути опозвану заштитну меру налазећи да нови Закон о безбедности саобраћаја на путевима нe предвиђа опозивање изречене заштитне мере, те да се има применити блажи пропис по окривљеног сходно члану 6. Закона о прекршајима.

О б р а з л о ж е њ е

Код оцене да ли је закон блажи за учиниоца мора се водити рачуна о целини прописа. У конкретном случају према новом Закону о безбедности саобраћаја на путевима није предвиђен опозив раније изречене заштитне мере, али је предвиђено да се поред новчане казне кумулативно изричу казнени поени, као и да се кумулативно изриче заштитна мера, те се не може говорити о блажем пропису по учиниоца. (Трећа седница свих судија Вишег прекршајног суда, Крагујевац, 18.05.2010. године)

ПИТАЊЕ

Када је прекршајни поступак покренут против правног лица и одговорног лица у правном лицу, уколико се прекршајни поступак обустави против одговорног лица, да ли постоји одговорност правног лица и да ли се доноси одлука о кажњавању правног лица?

ПРАВНИ СТАВ

Правно лице се може казнити и када је прекршајни поступак у односу на тужено одговорно лице из било ког разлога обустављен (или се исто лице ослобађа кривице) под условом да је у току поступка утврђено друго лице чијом је радњом или пропуштањем дужног надзора учињен прекршај, а које је било овлашћено да поступа у име правног лица, те је ове чињенице неопходно навести у разлозима пресуде, јер исте представљају основ прекршајне одговорности окривљеног правног лица.

О б р а з л о ж е њ е

Имајући у виду одредбе члана 17. став 2. ранијег Закона о прекршајима и одредбу члана 17. став 4. сада важећег Закона о прекршајима којом је предвиђено да је правно лице одговорно за прекршај учињен скривљено предузетом радњом или пропуштањем дужног надзора од стране органа управљања или одговорног лица или скривљеном радњом другог лица које је у време извршења прекршаја било овлашћено да поступа у име правног лица, то је потребно у току прекршајног поступка утврдити идентитет лица чијом је радњом или пропуштањем дужног надзора учињен прекршај, како би се правно лице могло огласити одговорним за учињени прекршај. (Трећа седница свих судија Вишег прекршајног суда, Крагујевац, 18.05.2010. године)

ПРАВНИ СТАВ

Уколико се прекршај врши нечињењем, а постоји обавеза на чињење у тачно одређеном року, застарелост почиње да тече првог наредног дана по истеку рока за испуњење обавезе.
У случају када чињење није везано за прописани рок, односно када постоји стална обавеза на чињење, даном откривања прекршаја, (који је и време извршења прекршаја) почиње да тече рок застарелости прекршајног гоњења. (Друга седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 22.03.2010. године)

ПРАВНИ СТАВ

Уз примену чл..53а ст.1. Закона о превозу у друмском саобраћају изрећи ће се заштитна мера одузимања возила, те одузети возило од учиниоца прекршаја и у случају када то лице није власник возила, имајући у виду да је заштитна мера одузимања предмета прописана ст.2 чл.53. Закона о превозу у друмском саобраћају као обавезна, а у складу са одредбом чл.48. ст.5. ЗОП-а, с тим да судија који води првостепени поступак утврђује власништво над возилом које ће бити одузето као предмет извршења прекршаја имајући у виду да је одредбом чл.219. ст.3. ЗОП-а прописано да се у изреци пресуде када се истом изриче заштитна мера одузимања предмета, а с обзиром на одредбу чл.296. ст.6. истог Закона којом је прописано да ако продати предмети нису својина учиниоца прекршаја, новчани износ се предаје лицу чија су својина ти предмети. (Друга седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 22.03.2010. године)