Правни ставови/схватања по областима, царински прекршаји


ПИТАЊЕ

Да ли ће се пресудом којом су оглашени одговорним правно и одговорно лице, уколико су испуњени услови за примену члана 298. став 3. Царинског закона, односно члана 54. став 3. Закона о прекршајима, одредити да новчани износ вредности предмета прекршаја плате оба окривљена или само правно лице?

ПРАВНО СХВАТАЊЕ

Уколико су окривљено правно и окривљено одговорно лице оглашени одговорним за прекршај из Царинског закона за који је предвиђено обавезно изрицање заштитне мере одузимање предмета, а у ситуацији када роба која је предмет царинског прекршаја у поступку није пронађена или се не може одузети из било ког разлога, одредиће се да новчани износ вредности предмета прекршаја плати само правно лице (члан 298. став 3. Царинског закона, односно 54. став 3. Закона о прекршајима).

О б р а з л о ж е њ е

У ситуацији када су окривљено правно и окривљено одговорно лице оглашени одговорним за прекршаје из области Царинског закона, за заузимање оваквог правног схватања, Прекршајни апелациони суд је пошао од концепције одговорности правног и одговорног лица, како је прописано у Закону о прекршајима. Правно и одговорно лице нису у међусобном саизвршилачком односу у смислу члана 23. Закона о прекршајима, већ у посебном односу где посебна правила важе за одговорност правног, а посебна за одговорност одговорног лица предвиђена чланом 27., 28. и 30. наведеног Закона, а при томе се не ради о заједничком деловању посебних и независних субјеката, као код саизвршилаштва. Наиме, правно лице чини прекршај радњом одговорног лица, а одговорно лице врши послове у име и за рачун правног лица, као и да су посебне санкције прописане за правно, а посебне за одговорно лице. Такође, имовина правног лица је одвојена од имовине одговорног лица, па правно лице одговара својом имовином, ради чега се имовинске обавезе правног лица тичу његове имовине. При томе одговорност чланова друштва према Закону о привредним друштвима треба разликовати од одговорности одговорног лица које поступа у име правног лица. Зато се заштитне мере, посебно ако су имовинске природе, које се изричу за прекршај правног и одговорног лица, тичу правног лица и његове имовине, па се изричу правном, а не и одговорном лицу. Исто тако, у случају престанка правног лица, није могуће као заштитну меру од одговорног лица наплатити вредност робе која је предмет прекршаја, а коју није било могуће одузети од правног лица. Једино ако би одговорно лице преузело предмет или новац остварен продајом предмета, тада постоји основ да се од њега одузме стечена имовинска корист, која ће се одузети од сваког учиниоца, односно стицаоца такве користи. Дакле, ако је одговорно лице самовољно отуђило или уништило предмете или на други начин онемогућило њихово одузимање, о чему говори члан 54. став 3. Закона о прекршајима, цени се да ли је то учинило у име и за рачун правног лица или је тим радњама лично стекло имовинску корист, јер у овом другом случају од њега ће се одузети тако стечена имовинска крист сходно члану 68-70. Закона о прекршајима. У том случају ће подносилац захтева свој захтев усмерити на одузимање стечене имовинске користи од одговорног лица, која чињеница се у поступку мора утврдити.

Издвојено заједничко мишљење, Ана Ђуровић, Милада Катић, Ана Капор, Мирјана Тукар, Снежана Говедарица и Мирјана Ђурић

Издвојено мишљење, Предраг Димитријевић

(Прва седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 12.05.2017. године)

ПИТАЊЕ

Шта радити са возилима са неоригиналним бројем шасије који су као страна роба били предмет царинског прекршаја увоза без пријаве царини, у ситуацији када није донета осуђујућа пресуда?

ПРАВНО СХВАТАЊЕ

Возила са неоригиналним бројем шасије су као страна роба предмет царинског прекршаја увоза без пријаве царини и не могу бити предмет легалног промета, регистрације и саобраћаја, па ће се одузети применом члана 232 Закона о прекршајима и када се прекршајни поступак не заврши пресудом којом се окривљени оглашава одговорним, о чему суд доноси посебно решење, којим ће одлучити и о начину поступања са предметом.

О б р а з л о ж е њ е

Правило је да се заштитна мера одузимања предмета прекршаја изриче уз казну учиниоцу прекршаја. Међутим, Закон о прекршајима, као и Закон о кривичном поступку, познаје ситуацију одузимања предмета када се окривљени не огласи одговорним, а постоје и у том случају законски разлози за одузимање предмета. Одредбом члана 232 став 1 Закона о прекршајима („Сл.гласник РС“, бр.65/2013) је прописано да ће се привремено одузети предмети, односно новац добијен продајом предмета вратити власнику кад се прекршајни поступак не заврши пресудом којом се окривљени оглашава одговорним, осим кад то захтевају интереси опште безбедности или разлози морала, о чему суд доноси посебно решење. На то решење окривљени има право жалбе. Реч је о предметима који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја. Дакле, потребна је и довољна та објективна ситуација, независно од субјективне одговорности конкретног учиниоца, јер се услови за одузимање везују за својства наведених предмета.
Одузимање предмета по цитираном члану 232 Закона о прекршајима није усмерено на личност учиниоца, већ је везано за природу и својства предмета. То је посебно у пракси карактеристично и често код возила са лажним бројевима шасије и мотора, јер та околност указује да су таква возила неспорно предмет царинског прекршаја, независно од немогућности утврђивања одговорности конкретног учиниоца. Поред тога, природа таквог возила, са неоригиналним бројевима, не само да указује на то да возило није прошло легалну царинску процедуру, већ такво возило не може бити предмет даљег легалног промета, продаје и коришћења у саобраћају, нити регистрације, па постоји оправдан интерес да се таква возила одузму и промет учини легалним, што налажу и разлози морала, јер није морално нити оправдано да се такво возило остави у правном промету.

Издвојено мишљење, Љубинка Јанићијевић, Снежана Милошевић и Весна Адамовић

Издвојено мишљење, Миланка Димитријевић

(Друга седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 27.05.2016. године)

Члан 293 став 1 тачка 1 или члан 294 став 1 тачка 1

ПИТАЊЕ

У пракси Прекршајног апелационог суда појавио се проблем неједнаког поступања у предметима са преференцијалним пореклом робе, јер у истоветној ситуацији нека судска већа доносе ослобађајуће одлуке, а нека осуђујуће. У вези са изнетим Прекршајном апелационом суду приспео је и допис Управе царина којим се тражи да суд усагласи начин поступања у оваквим предметима, па је Одељење судске праксе заузело следећи

СТАВ

Питање постојања прекршаја из члана 293 став 1 тачка 1 или члан 294 став 1 тачка 1 Царинског закона везаног за преференцијално порекло робе зависи од околности случаја односно од утврђеног чињеничног стања. Оно што би у свакој од тих ситуација могло бити заједничко је да, када је царински орган земље извознице
1) потврдио да раније приложена документација о преференцијалном пореклу робе није тачна, или
2) да је документација непотпуна, или
3) да извозник на тражење царинског органа земље извознице није дао никакав одговор,
ти докази указују да је радња неког од наведених прекршаја учињена и да би захтев могао бити основан. Међутим, како је у свим овим случајевима посебно значајно питање виности, неопходно је да подносилац уз захтев приложи или предложи и доказе којима би се поткрепиле тврдње о кривици учинилаца.

О б р а з л о ж е њ е

У пракси Прекршајног апелационог суда учестале су ситуације да Управа царина окривљенима ставља на терет извршење прекршаја из члана 293 став 1 тачка 1 или члана 294 став 1 тачка 1 Царинаког закона везаног за преференцијално порекло робе и уз захтев као доказ прилаже обавештење царинског органа земље извознице да документација коју је увозник претходно предочио Управи царина није била валидна јер је накнадно утврђено да роба запрао нема преференцијално порекло, док се окривљени бране да нису знали и/или нису могли знати за ту чињеницу. Реч је дакле о случају у којем суд цени врло мало доказа битних за биће прекршаја, најчешће само два кључна-са једне стране обавештење земље извознице да роба оцарињена као роба са преференцијалним пореклом то порекло нема и, са друге стране, одбрану окривљеног који негира да му је та околност уопште била или могла бити позната, што често води ослобађајућим одлукама чак и онда када је извесно да је дело извршено.
Неспорно је да одлука суда не може почивати на претпоставкама или уверењима суда која нису поткрепљена на одговарајући начин, већ само на чињеницама утврђеним у поступку и то на основу приложених и изведених доказа. Реално је такође да у случајевима када царински орган земље извознице Управи царина РС потврди да раније приложена документација није била тачна тј. да роба није имала преференцијално порекло или када обавести да извозник страном царинском органу на његово тражење није доставио потребне податке или када су подаци непотпуни, ти докази указују да је остварена радња прекршаја из члана 293 став 1 тачка 1 или члана 294 став 1 тачка 1 Царинског закона. Али, то не значи да аутоматски постоји кривица лица које је царини предало документ (а није га само сачинило) нити може аутоматски значити да кривице нема, већ се процена подносиоца захтева о томе да је извршилац поступао умишљајно или нехатно мора поткрепити одговарајућим доказима.
У исте сврхе царински органи би требало да поступак истраге који сами спроводе детаљно документују и да уз захтев доставе све податке прикупљене у тој фази а који се тичу не само радње прекршаја већ и окривљеног, нпр. његову изјаву о томе под којим је околностима робу набавио-од кога, преко кога, како је дошао до извозника, да ли је имао могућност да веродостојност исправе која је њему дата и коју је он предао царини провери, да ли је уопште покушавао да то учини итд., а исто тако и податке да ли се окривљени жалио на одлуку којом је накнадно обавезан да уплати разлику царинских дажбина, да ли је тај износ уплатио и слично. Подносилац захтева такође треба да обезбеди тачан превод стране документације и да кроз захтев предложи извођење свих доказа које сматра релеватним, што је значајно због чињенице да суд доказе само тако (на предлог странака) и изводи а да по свом нахођењу то чини изузетно. Са друге стране, суд је дужан да поступак води у складу са законом, што у оваквим предметима баш због чињенице да кривица извршиоца уопште не би морала постојати, подразумева детаљно саслушање окривљеног на околности везане за знање или могућност знања да се није радило о роби са преференцијалним пореклом, дакле на исте оне околности о којима је окривљени евентуално већ дао изјаву царинским органима (како је дошао до извозника, зашто се определио за њега, да ли је уопште имао могућност да одговарајућим механизмима провери валидност документације итд.). У случају да окривљени оспорава извршење прекршаја било би неопходно да суд закаже претрес и на исти позове како окривљеног тако и представника подносиоца захтева и сведоке, што је значајно јер опредељење за претрес даје не само простор за сучељавања странака и најјасније утврђивање чињеница већ и могућност подносиоцу захтева да исти измени или од њега одустане итд., дакле представља најефикаснији и најекономичнији начин рада и окончања поступка. (Друга седница свих судија Прекршајног апелационог суда, Београд, 27.05.2016. године)

ПИТАЊЕ

Како се утврђује време извршења прекршаја код саучесника из члана 332. став 3. у вези члана 334. став 1. тачка 1. “старог” Царинског закона, односно прекршаја из члана 296. садашњег Царинског закона?

ПРАВНИ СТАВ

Време извршења прекршаја из члана 332. став 3. у вези члана 334. став 1. тачка 1. старог Царинског закона, односно прекршаја из члана 296. садашњег Царинског закона опредељују радње лица које је примило у посед царинску робу којом располаже. Време извршења није само време куповине или примања у посед робе по другом основу већ је време извршења и време када учинилац робу користи а зна или може знати да је роба предмет царинског прекршаја.

О б р а з л о ж е њ е

Временски су по правилу раздвојене радње увоза царинске робе без пријаве царини које предузима једно лице и радња пријема исте робе које предузима друго лице, али како је у питању трајни прекршај, то је определило предлог напред наведеног става. (Друга седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 05.07.2012. године)

ПИТАЊЕ

У царинским предметима кад се донесе решење о обустави поступка због апсолутне застарелости, да ли одлучивати о заштитној мери одузимања предмета?

ПРАВНИ СТАВ

Након доношења решења о апсолутној застарелости, не може се накнадно одлучивати о заштитној мери јер би након наступања застаре даље вођење поступка престављало повреду материјалног права на штету окривљеног из члана 235. став 1. тачка 3. Закона о прекршајима. Апсолутна застарелост је сметња за даље одлучивање о заштитној мери и по члану 298. став 4. Царинског закона. (Прва седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 25.03.2011. године)

ПИТАЊЕ

У царинским предметима где се уз захтев прилаже и потврда о привремено одузетим предметима, да ли судија доноси наредбу о задржавању и стављању робе под царински надзор пре доношења решења о покретању прекршајног поступка или се прво решењем покреће поступак а након тога одлучује о привремено одузетим предметима?

ПРАВНИ СТАВ

Када Суд привремено одузима предмет, наредба се доноси након покретања прекршајног поступка. (Прва седница свих судија Вишег прекршајног суда, Београд, 25.03.2011. године)

ПИТАЊЕ

Да ли је поред Управе царина и Министарство унутрашњих послова, овлашћено да подноси захтеве за покретање прекршајних поступака за царинске прекршаје?

ПРАВНИ СТАВ

Овлашћени подносилац захтева за покретање прекршајног поступка за прекршаје из Царинског закона је само Министарство финансија – Управа царина.

О б р а з л о ж е њ е

Чланом 154. Закона о прекршајима прописано је да се прекршајни поступак покреће на основу захтева за покретање прекршајног поступка овлашћеног органа или оштећеног, сем за прекршајне поступке који се воде пред органом управе, где се прекршајни поступак може водитии по службеној дужности. Став 4. истог члана прописује који су то овлашћени органи, односно да су то органи управе, овлашћени инспектори , јавни тужилац и други органи и организације који врше јавна овлашћења у чију надлежност спада непосредно извршење или надзор над извршењем прописа у којима су прекршаји предвиђени. Како члан 2. став 3. Царинског закона гласи: „ради обављања прописаних радњи царински орган може вршити све контролне радње за обезбеђивање правилне примене овог Закона и осталих прописа“, произилази да надзор над извршењем Царинског закона врши царински орган. Министарство унутрашњих послова пријаву овлашћеног лица који је прекршај открио подноси Управи царине на даљи поступак. (Четврта седница свих судија Вишег прекршајног суда, Ниш, 23.07.2010. године)