Pravni stavovi/shvatanja po oblastima, carinski prekršaji


PITANJE

Da li će se presudom kojom su oglašeni odgovornim pravno i odgovorno lice, ukoliko su ispunjeni uslovi za primenu člana 298. stav 3. Carinskog zakona, odnosno člana 54. stav 3. Zakona o prekršajima, odrediti da novčani iznos vrednosti predmeta prekršaja plate oba okrivljena ili samo pravno lice?

PRAVNO SHVATANJE

Ukoliko su okrivljeno pravno i okrivljeno odgovorno lice oglašeni odgovornim za prekršaj iz Carinskog zakona za koji je predviđeno obavezno izricanje zaštitne mere oduzimanje predmeta, a u situaciji kada roba koja je predmet carinskog prekršaja u postupku nije pronađena ili se ne može oduzeti iz bilo kog razloga, odrediće se da novčani iznos vrednosti predmeta prekršaja plati samo pravno lice (član 298. stav 3. Carinskog zakona, odnosno 54. stav 3. Zakona o prekršajima).

O b r a z l o ž e nj e

U situaciji kada su okrivljeno pravno i okrivljeno odgovorno lice oglašeni odgovornim za prekršaje iz oblasti Carinskog zakona, za zauzimanje ovakvog pravnog shvatanja, Prekršajni apelacioni sud je pošao od koncepcije odgovornosti pravnog i odgovornog lica, kako je propisano u Zakonu o prekršajima. Pravno i odgovorno lice nisu u međusobnom saizvršilačkom odnosu u smislu člana 23. Zakona o prekršajima, već u posebnom odnosu gde posebna pravila važe za odgovornost pravnog, a posebna za odgovornost odgovornog lica predviđena članom 27., 28. i 30. navedenog Zakona, a pri tome se ne radi o zajedničkom delovanju posebnih i nezavisnih subjekata, kao kod saizvršilaštva. Naime, pravno lice čini prekršaj radnjom odgovornog lica, a odgovorno lice vrši poslove u ime i za račun pravnog lica, kao i da su posebne sankcije propisane za pravno, a posebne za odgovorno lice. Takođe, imovina pravnog lica je odvojena od imovine odgovornog lica, pa pravno lice odgovara svojom imovinom, radi čega se imovinske obaveze pravnog lica tiču njegove imovine. Pri tome odgovornost članova društva prema Zakonu o privrednim društvima treba razlikovati od odgovornosti odgovornog lica koje postupa u ime pravnog lica. Zato se zaštitne mere, posebno ako su imovinske prirode, koje se izriču za prekršaj pravnog i odgovornog lica, tiču pravnog lica i njegove imovine, pa se izriču pravnom, a ne i odgovornom licu. Isto tako, u slučaju prestanka pravnog lica, nije moguće kao zaštitnu meru od odgovornog lica naplatiti vrednost robe koja je predmet prekršaja, a koju nije bilo moguće oduzeti od pravnog lica. Jedino ako bi odgovorno lice preuzelo predmet ili novac ostvaren prodajom predmeta, tada postoji osnov da se od njega oduzme stečena imovinska korist, koja će se oduzeti od svakog učinioca, odnosno sticaoca takve koristi. Dakle, ako je odgovorno lice samovoljno otuđilo ili uništilo predmete ili na drugi način onemogućilo njihovo oduzimanje, o čemu govori član 54. stav 3. Zakona o prekršajima, ceni se da li je to učinilo u ime i za račun pravnog lica ili je tim radnjama lično steklo imovinsku korist, jer u ovom drugom slučaju od njega će se oduzeti tako stečena imovinska krist shodno članu 68-70. Zakona o prekršajima. U tom slučaju će podnosilac zahteva svoj zahtev usmeriti na oduzimanje stečene imovinske koristi od odgovornog lica, koja činjenica se u postupku mora utvrditi.

Izdvojeno zajedničko mišljenje, Ana Đurović, Milada Katić, Ana Kapor, Mirjana Tukar, Snežana Govedarica i Mirjana Đurić *

Izdvojeno mišljenje, Predrag Dimitrijević *

(Prva sednica svih sudija Prekršajnog apelacionog suda, Beograd, 12.05.2017. godine)

PITANJE

Šta raditi sa vozilima sa neoriginalnim brojem šasije koji su kao strana roba bili predmet carinskog prekršaja uvoza bez prijave carini, u situaciji kada nije doneta osuđujuća presuda?

PRAVNO SHVATANJE

Vozila sa neoriginalnim brojem šasije su kao strana roba predmet carinskog prekršaja uvoza bez prijave carini i ne mogu biti predmet legalnog prometa, registracije i saobraćaja, pa će se oduzeti primenom člana 232 Zakona o prekršajima i kada se prekršajni postupak ne završi presudom kojom se okrivljeni oglašava odgovornim, o čemu sud donosi posebno rešenje, kojim će odlučiti i o načinu postupanja sa predmetom.

O b r a z l o ž e nj e

Pravilo je da se zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja izriče uz kaznu učiniocu prekršaja. Međutim, Zakon o prekršajima, kao i Zakon o krivičnom postupku, poznaje situaciju oduzimanja predmeta kada se okrivljeni ne oglasi odgovornim, a postoje i u tom slučaju zakonski razlozi za oduzimanje predmeta. Odredbom člana 232 stav 1 Zakona o prekršajima („Sl.glasnik RS“, br.65/2013) je propisano da će se privremeno oduzeti predmeti, odnosno novac dobijen prodajom predmeta vratiti vlasniku kad se prekršajni postupak ne završi presudom kojom se okrivljeni oglašava odgovornim, osim kad to zahtevaju interesi opšte bezbednosti ili razlozi morala, o čemu sud donosi posebno rešenje. Na to rešenje okrivljeni ima pravo žalbe. Reč je o predmetima koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja. Dakle, potrebna je i dovoljna ta objektivna situacija, nezavisno od subjektivne odgovornosti konkretnog učinioca, jer se uslovi za oduzimanje vezuju za svojstva navedenih predmeta.
Oduzimanje predmeta po citiranom članu 232 Zakona o prekršajima nije usmereno na ličnost učinioca, već je vezano za prirodu i svojstva predmeta. To je posebno u praksi karakteristično i često kod vozila sa lažnim brojevima šasije i motora, jer ta okolnost ukazuje da su takva vozila nesporno predmet carinskog prekršaja, nezavisno od nemogućnosti utvrđivanja odgovornosti konkretnog učinioca. Pored toga, priroda takvog vozila, sa neoriginalnim brojevima, ne samo da ukazuje na to da vozilo nije prošlo legalnu carinsku proceduru, već takvo vozilo ne može biti predmet daljeg legalnog prometa, prodaje i korišćenja u saobraćaju, niti registracije, pa postoji opravdan interes da se takva vozila oduzmu i promet učini legalnim, što nalažu i razlozi morala, jer nije moralno niti opravdano da se takvo vozilo ostavi u pravnom prometu.

Izdvojeno mišljenje, Ljubinka Janićijević, Snežana Milošević i Vesna Adamović *

Izdvojeno mišljenje, Milanka Dimitrijević *

(Druga sednica svih sudija Prekršajnog apelacionog suda, Beograd, 27.05.2016. godine)

Član 293 stav 1 tačka 1 ili član 294 stav 1 tačka 1

PITANJE

U praksi Prekršajnog apelacionog suda pojavio se problem nejednakog postupanja u predmetima sa preferencijalnim poreklom robe, jer u istovetnoj situaciji neka sudska veća donose oslobađajuće odluke, a neka osuđujuće. U vezi sa iznetim Prekršajnom apelacionom sudu prispeo je i dopis Uprave carina kojim se traži da sud usaglasi način postupanja u ovakvim predmetima, pa je Odeljenje sudske prakse zauzelo sledeći

STAV

Pitanje postojanja prekršaja iz člana 293 stav 1 tačka 1 ili član 294 stav 1 tačka 1 Carinskog zakona vezanog za preferencijalno poreklo robe zavisi od okolnosti slučaja odnosno od utvrđenog činjeničnog stanja. Ono što bi u svakoj od tih situacija moglo biti zajedničko je da, kada je carinski organ zemlje izvoznice
1) potvrdio da ranije priložena dokumentacija o preferencijalnom poreklu robe nije tačna, ili
2) da je dokumentacija nepotpuna, ili
3) da izvoznik na traženje carinskog organa zemlje izvoznice nije dao nikakav odgovor,
ti dokazi ukazuju da je radnja nekog od navedenih prekršaja učinjena i da bi zahtev mogao biti osnovan. Međutim, kako je u svim ovim slučajevima posebno značajno pitanje vinosti, neophodno je da podnosilac uz zahtev priloži ili predloži i dokaze kojima bi se potkrepile tvrdnje o krivici učinilaca.

O b r a z l o ž e nj e

U praksi Prekršajnog apelacionog suda učestale su situacije da Uprava carina okrivljenima stavlja na teret izvršenje prekršaja iz člana 293 stav 1 tačka 1 ili člana 294 stav 1 tačka 1 Carinakog zakona vezanog za preferencijalno poreklo robe i uz zahtev kao dokaz prilaže obaveštenje carinskog organa zemlje izvoznice da dokumentacija koju je uvoznik prethodno predočio Upravi carina nije bila validna jer je naknadno utvrđeno da roba zaprao nema preferencijalno poreklo, dok se okrivljeni brane da nisu znali i/ili nisu mogli znati za tu činjenicu. Reč je dakle o slučaju u kojem sud ceni vrlo malo dokaza bitnih za biće prekršaja, najčešće samo dva ključna-sa jedne strane obaveštenje zemlje izvoznice da roba ocarinjena kao roba sa preferencijalnim poreklom to poreklo nema i, sa druge strane, odbranu okrivljenog koji negira da mu je ta okolnost uopšte bila ili mogla biti poznata, što često vodi oslobađajućim odlukama čak i onda kada je izvesno da je delo izvršeno.
Nesporno je da odluka suda ne može počivati na pretpostavkama ili uverenjima suda koja nisu potkrepljena na odgovarajući način, već samo na činjenicama utvrđenim u postupku i to na osnovu priloženih i izvedenih dokaza. Realno je takođe da u slučajevima kada carinski organ zemlje izvoznice Upravi carina RS potvrdi da ranije priložena dokumentacija nije bila tačna tj. da roba nije imala preferencijalno poreklo ili kada obavesti da izvoznik stranom carinskom organu na njegovo traženje nije dostavio potrebne podatke ili kada su podaci nepotpuni, ti dokazi ukazuju da je ostvarena radnja prekršaja iz člana 293 stav 1 tačka 1 ili člana 294 stav 1 tačka 1 Carinskog zakona. Ali, to ne znači da automatski postoji krivica lica koje je carini predalo dokument (a nije ga samo sačinilo) niti može automatski značiti da krivice nema, već se procena podnosioca zahteva o tome da je izvršilac postupao umišljajno ili nehatno mora potkrepiti odgovarajućim dokazima.
U iste svrhe carinski organi bi trebalo da postupak istrage koji sami sprovode detaljno dokumentuju i da uz zahtev dostave sve podatke prikupljene u toj fazi a koji se tiču ne samo radnje prekršaja već i okrivljenog, npr. njegovu izjavu o tome pod kojim je okolnostima robu nabavio-od koga, preko koga, kako je došao do izvoznika, da li je imao mogućnost da verodostojnost isprave koja je njemu data i koju je on predao carini proveri, da li je uopšte pokušavao da to učini itd., a isto tako i podatke da li se okrivljeni žalio na odluku kojom je naknadno obavezan da uplati razliku carinskih dažbina, da li je taj iznos uplatio i slično. Podnosilac zahteva takođe treba da obezbedi tačan prevod strane dokumentacije i da kroz zahtev predloži izvođenje svih dokaza koje smatra relevatnim, što je značajno zbog činjenice da sud dokaze samo tako (na predlog stranaka) i izvodi a da po svom nahođenju to čini izuzetno. Sa druge strane, sud je dužan da postupak vodi u skladu sa zakonom, što u ovakvim predmetima baš zbog činjenice da krivica izvršioca uopšte ne bi morala postojati, podrazumeva detaljno saslušanje okrivljenog na okolnosti vezane za znanje ili mogućnost znanja da se nije radilo o robi sa preferencijalnim poreklom, dakle na iste one okolnosti o kojima je okrivljeni eventualno već dao izjavu carinskim organima (kako je došao do izvoznika, zašto se opredelio za njega, da li je uopšte imao mogućnost da odgovarajućim mehanizmima proveri validnost dokumentacije itd.). U slučaju da okrivljeni osporava izvršenje prekršaja bilo bi neophodno da sud zakaže pretres i na isti pozove kako okrivljenog tako i predstavnika podnosioca zahteva i svedoke, što je značajno jer opredeljenje za pretres daje ne samo prostor za sučeljavanja stranaka i najjasnije utvrđivanje činjenica već i mogućnost podnosiocu zahteva da isti izmeni ili od njega odustane itd., dakle predstavlja najefikasniji i najekonomičniji način rada i okončanja postupka. (Druga sednica svih sudija Prekršajnog apelacionog suda, Beograd, 27.05.2016. godine)

PITANJE

Kako se utvrđuje vreme izvršenja prekršaja kod saučesnika iz člana 332. stav 3. u vezi člana 334. stav 1. tačka 1. “starog” Carinskog zakona, odnosno prekršaja iz člana 296. sadašnjeg Carinskog zakona?

PRAVNI STAV

Vreme izvršenja prekršaja iz člana 332. stav 3. u vezi člana 334. stav 1. tačka 1. starog Carinskog zakona, odnosno prekršaja iz člana 296. sadašnjeg Carinskog zakona opredeljuju radnje lica koje je primilo u posed carinsku robu kojom raspolaže. Vreme izvršenja nije samo vreme kupovine ili primanja u posed robe po drugom osnovu već je vreme izvršenja i vreme kada učinilac robu koristi a zna ili može znati da je roba predmet carinskog prekršaja.

O b r a z l o ž e nj e

Vremenski su po pravilu razdvojene radnje uvoza carinske robe bez prijave carini koje preduzima jedno lice i radnja prijema iste robe koje preduzima drugo lice, ali kako je u pitanju trajni prekršaj, to je opredelilo predlog napred navedenog stava. (Druga sednica svih sudija Višeg prekršajnog suda, Beograd, 05.07.2012. godine)

PITANJE

U carinskim predmetima kad se donese rešenje o obustavi postupka zbog apsolutne zastarelosti, da li odlučivati o zaštitnoj meri oduzimanja predmeta?

PRAVNI STAV

Nakon donošenja rešenja o apsolutnoj zastarelosti, ne može se naknadno odlučivati o zaštitnoj meri jer bi nakon nastupanja zastare dalje vođenje postupka prestavljalo povredu materijalnog prava na štetu okrivljenog iz člana 235. stav 1. tačka 3. Zakona o prekršajima. Apsolutna zastarelost je smetnja za dalje odlučivanje o zaštitnoj meri i po članu 298. stav 4. Carinskog zakona. (Prva sednica svih sudija Višeg prekršajnog suda, Beograd, 25.03.2011. godine)

PITANJE

U carinskim predmetima gde se uz zahtev prilaže i potvrda o privremeno oduzetim predmetima, da li sudija donosi naredbu o zadržavanju i stavljanju robe pod carinski nadzor pre donošenja rešenja o pokretanju prekršajnog postupka ili se prvo rešenjem pokreće postupak a nakon toga odlučuje o privremeno oduzetim predmetima?

PRAVNI STAV

Kada Sud privremeno oduzima predmet, naredba se donosi nakon pokretanja prekršajnog postupka. (Prva sednica svih sudija Višeg prekršajnog suda, Beograd, 25.03.2011. godine)

PITANJE

Da li je pored Uprave carina i Ministarstvo unutrašnjih poslova, ovlašćeno da podnosi zahteve za pokretanje prekršajnih postupaka za carinske prekršaje?

PRAVNI STAV

Ovlašćeni podnosilac zahteva za pokretanje prekršajnog postupka za prekršaje iz Carinskog zakona je samo Ministarstvo finansija – Uprava carina.

O b r a z l o ž e nj e

Članom 154. Zakona o prekršajima propisano je da se prekršajni postupak pokreće na osnovu zahteva za pokretanje prekršajnog postupka ovlašćenog organa ili oštećenog, sem za prekršajne postupke koji se vode pred organom uprave, gde se prekršajni postupak može voditii po službenoj dužnosti. Stav 4. istog člana propisuje koji su to ovlašćeni organi, odnosno da su to organi uprave, ovlašćeni inspektori , javni tužilac i drugi organi i organizacije koji vrše javna ovlašćenja u čiju nadležnost spada neposredno izvršenje ili nadzor nad izvršenjem propisa u kojima su prekršaji predviđeni. Kako član 2. stav 3. Carinskog zakona glasi: „radi obavljanja propisanih radnji carinski organ može vršiti sve kontrolne radnje za obezbeđivanje pravilne primene ovog Zakona i ostalih propisa“, proizilazi da nadzor nad izvršenjem Carinskog zakona vrši carinski organ. Ministarstvo unutrašnjih poslova prijavu ovlašćenog lica koji je prekršaj otkrio podnosi Upravi carine na dalji postupak. (Četvrta sednica svih sudija Višeg prekršajnog suda, Niš, 23.07.2010. godine)

* ćirilica